Priznanje država

Pre nekoliko dana američki državni podsekretar Nikolas Berns izjavio je da se SAD nadaju da će Savet bezbednosti UN usvojiti novu rezoluciju na osnovu Ahtisarijevog plana i dodao da će SAD priznati nezavisnost Kosova i ako se ne usvoji rezolucija u SB, odnosno posle jednostrane deklaracije Skupštine Kosova. Berns je potom demantovao tu izjavu, a američki ambasador u Srbiji Majkl Polt takođe je potvrdio da je Berns pogrešno citiran i protumačen.

Bez obzira na to šta je Berns u stvari rekao, na priznanju nezavisnosti Kosova i Metohije radi i grupa američkih kongresmena koja je podnela rezoluciju – zahtev Beloj kući da prizna nezavisnost Kosova i bez podrške u SB UN. Ta verzija razvoja događaja – jednostrano priznanje bez rezolucije Saveta bezbednosti – nameće potrebu da se podsetimo karaktera i funkcija ustanove priznanja država u međunarodnom pravu.

Postoje dve teorije o karakteru i funkcijama priznanja: konstitutivna i deklarativna. Po konstitutivnoj teoriji država nastaje aktom priznanja, kojim ona postaje subjekt međunarodnog prava. Priznanje od strane drugih država predstavlja, dakle, konstitutivni element u procesu nastanka države. Država je bez priznanja prosta činjenica dok se tek s aktom priznanja činjenično stanje pretvara u pravno stanje.

Prema deklarativnoj teoriji, priznanjem se prosto konstatuje postojanje nove države, odnosno činjenica postojanja države. Država ima kapacitet na međunarodnom planu od trenutka kada je faktički organizovana i pravno nadležna da deluje na unutrašnjem planu, odnosno ako ima: teritoriju, stanovništvo i efektivnu vlast. Ukoliko tri navedena uslova nisu ispunjena, priznanje samo po sebi nema dejstvo, odnosno nije dovoljno da stvori novu državu.

Teorija o deklarativnom dejstvu priznanja poseduje jaču logiku. Konstitutivni elementi države (teritorija, stanovništvo i efektivna vlast) svakako su važniji od čisto diskrecionog političkog čina priznanja od strane drugih država. Međutim, u aktu priznanja ne treba posmatrati samo čisti formalizam, golu konstataciju činjenice postojanja jedne države. Primer Bosne i Hercegovine, koja u trenutku priznanja faktički nije posedovala ni jedan od tri konstitutivna elementa neophodna za postojanje države, pokazuje da čin priznanja proizvodi mnogo snažnije efekte od čisto deklarativnih. S tim u vezi, tragične posledice preuranjenog priznanja BiH, kao i Hrvatske i Slovenije, uostalom, predstavljaju validan argument protiv požurivanja prilikom priznavanja nezavisnosti Kosova.

U istoriji ima mnogo primera da se sa priznanjem država nije žurilo. Španija je priznala svoje bivše kolonije u Južnoj Americi kao nezavisne države posle tri decenije od njihovog proglašenja nezavisnosti. Proces priznanja SSSR-a posle Oktobarske revolucije trajao je punih 20 godina, da bi zatim u toku Drugog svetskog rata ta država bila sveopšte priznata za velesilu. Kina ne samo da od 50-tih godina na ovamo ne priznaje otcepljeni Tajvan, nego i dan-danas vrši diplomatsku odmazdu prema zemljama koje ga priznaju; tako je npr. 1999. godine u Savetu bezbednosti Kina uložila veto na obnovu mandata mirovnim snagama UN u Makedoniji, zbog makedonskog priznanja Tajvana, koje je kasnije povučeno.

Mnogobrojni su primeri stvaranja novih država nakon dogovora sa matičnim državama od kojih su se nove države otcepljivale. Bangladeš se uspešno otcepio od Pakistana 1971. godine uz pomoć Indije; ipak primljen je u UN tek nakon što ga je priznao i Pakistan. Takođe, Senegal se 1960. godine odvojio od Malijske Federacije, dok se Sirija 1961. godine otcepila od UAR. I Singapur se 1965. godine otcepio od Federacije Malezije, a početkom 90-tih godina su se od SSSR-a odvojile tri baltičke republike (Estonija, Letonija i Litvanija). Važno je istaći da nijedan od navedenih, kao i mnogi drugi primeri nastanka država otcepljenjem od matičnih država nisu predstavljali čin jednostrane secesije! Pored toga, van konteksta dekolonizacije nijedna država nastala kao rezultat jednostrane secesije, nije primljena u UN!

I primeri Konga i otcepljene Katange 1960–1963, Nigerije i secesionističke Bijafre 1967–1970, Kipra i odvojene tzv. Turske Republike Severnog Kipra, pružaju dovoljno dobru ilustraciju snage principa teritorijalnog integriteta matičnih država. Poučni su i primeri više kriznih žarišta na prostoru bivšeg SSSR. Gruzija se suprotstavlja dvostrukom secesionističkom pokretu Abhazije i Južne Osetije, Azerbejdžan se bori protiv pokušaja da se oblast Nagorno Karabah pripoji Jermeniji, dok Moldavija teži da sačuva Pridnjestrovlje/Transnistriju. I u svakom od tri poslednja navedena slučaja, velike sile su insistirale na očuvanju teritorijalnog integriteta matičnih država!

Zašto se, onda, žuri sa priznanjem Kosova protivno stavu Srbije o potrebi poštovanja međunarodno-pravnog principa teritorijalnog integriteta i protivno navedenoj praksi međunarodnih odnosa? Ili, zašto oni koji smatraju da je sila iznad prava i prete nasiljem na Kosovu i Metohiji ukoliko ne dođe do priznanja nezavisnosti, ignorišu suprotan argument – nasilno iskustvo bivših jugoslovenskih republika, pre svih BiH, nakon preranog priznanja njihove nezavisnosti?