Maštoviti Aleksandrov

Nova postavka „Pajaca”Ruđera Leonkavala u Operi i teatru Madelenianum donela je uzbudljiv pogled na svet operskog verizma, pokazavši da je ovakav tip „kamerne” opere pravi format za ovu pozorišnu kuću. Ruski režiser Juri Aleksandrov odlučio je da publici ponudi modernizovanu verziju dešavanja i to je učinio maštovito i efektno.

Sam kraj opere bio je blago „zaokrenut” ka boljoj sutrašnjici, što je donelo iznenađenje, ali nije bilo u sukobu sa samim sižeom opere i sa logikom njenog scenskog izlaganja. To je bio duhoviti kraj, koji je omogućio pogled unazad na operu i njenu punokrvnu, ni malo suzdržanu i profinjenu melodramsku potku.

U stvari, opera „Pajaci”je u svom zapletu rudimentarna i svevremena kao i mediteranski kamen. To je priča o ljubomori, strasti, odbrani časti i ponosu. Glavna junakinja – glumica Neda je žena koja voli život i zadovoljstva zbog kojih je spremna na sve, ne bojeći se, stoga, ni smrti. Njen muž, ljubomorni Kanio, ne može da kontroliše Nedinu prirodu i u svojoj nesigurnosti povlači tragične poteze.

Oko njih se, poput noćnih leptira, vrte ružni Tonio, koga Neda odbija i koji se zaklinje na osvetu, i Silvio koji u njoj budi strast. To je situacija koju vrlo dobro znamo. Gledalac je suočen sa nebrušenim realizmom Leonkavalovih „Pajaca”, sa jednom, takoreći svakidašnjom, tragedijom malih ljudi, zatvorenih u uski, začarani krug svojih iluzija. Ipak, Juri Aleksandrov se ne zadržava na iscrpljujućoj stvarnosti života pozorišnih ljudi, koja je u gotovo felinijevskoj atmosferi prisutna u prvom činu opere – u drugom činu on stvara magični svet „teatra u teatru”. Tada se, naime, dešava inscenacija predstave koja kulminira tragičnim nasiljem, proisteklim iz poistovećivanja stvarnosti odnosa između glumaca i fikcije koju izvode. Vizuelno gledano, scena predstave je izuzetno rešena, u bajkovitoj hiperboli komedije del arte, koja svoje korene vuče u istočnoevropskom umeću da se sa „malo sredstava” stvore maštoviti, fantastični prizori, što je bila zasluga scenografa i kostimografa Vjačeslava Okunjeva.

U ovoj komprimovanojoperi – gde nema uvoda, niti epiloga, već se radnja odvija gotovo u realnom vremenu pred gledaocima, najveće breme nose pevači koji moraju biti upečatljivi, kako glumački, tako i vokalno.

Upravo je pevačka podela vrhunski iznela „Pajace” u Madlenijanumu. Na prvom mestu treba istaći korejskog „našjenca” tenora Hona Lija koji je od prvog momenta dao potpuno samosvojni prikaz Kanija, opčinivši publiku svojim vokalnim umećem. Li koristi visokoafektivnu tehniku pevanja, koja ne ostavlja ravnodušnom, posebno kada je upotrebljena u „show stopper” ariji kakva je „Smej se pajaco”.

Njemu uz rame bila je Sofija Pižurica kao Neda,koja je uz sigurnu i preciznu vokalnu realizaciju prikazala jednu snažnu, pomalo nesrećnu ženu koja je objekat muške želje, čemu i pored svega želi da se odupre. Posebno treba istaći tenora Nenada Nenića,koji je pokazao lep i upečatljiv glas, glumački precizno i hrabro dočaravši u izvesnoj meri neodlučnog i taštog zavodnika Silvija. U ulozi Tonija siguran je bio bariton Aleksa Vasić, dok je Goran Strgar kao Bepo bio šarmantan kada je izvodio svog Arlekina,u drugom činu opere.

I na kraju, svakako, ne smemo zaobići orkestar Opere i teatra Madlenianum,koji je skladno muzicirao pod upravom dirigenta Stanka Jovanovića, kao i hor koji je svojom mladošću, poletom, čistom i zaobljenom intonacijom uneo posebnu i uzbudljivuizvođačku energiju u ovu odličnuopersku predstavu.