Naturščici

U principu, uloge na filmu glume glumci. Ali nije uvek tako. Ponekad je potrebno, iz ovog i onog razloga, da pred kameru stanu ljudi koji nikada nisu ni sanjali da će glumiti. Oni se zovu naturščici.

Koji su to razlozi zbog kojih bi neko bio iščupan iz svog mirnog života i gurnut pred reflektore? Namerno upotrebljavam izraze „iščupan” i „gurnut”, a uskoro ću i obrazložiti zašto. Ali pre toga odgovor na pitanje zašto bi se reditelj odlučio za osobu koja ne zna ništa o glumi umesto da glumački zadatak poveri nekom profesionalcu. Zato što se određene fizičke pojave, forme ponašanja i načini na koji neki ljudi govore ne mogu odglumiti. Ponekad je potrebna baš ta boja da bi se gledalište ubedilo kako je to što gledaju pravi život a ne nekakva filmska izmišljotina. Naturščici su, po definiciji, toliko životni da su za pojedine scene, pa i filmove nezamenljivi.

Tu treba odmah dodati decu glumce koja su već sama po sebi naturščici. U principu, sa njima je mnogo lakše raditi nego sa odraslima jer snimanje doživljavaju kao igru pa, igrajući se glume, ne shvataju da pri tome stvarno glume. U jednom filmu imao sam dete koje je bilo apsolutno genijalno. Lik koji je igralo prihvatilo je kao sopstveni identitet tako da praktično nisam morao da ga rediteljski vodim. Sve dok, prilikom nekog pregleda radnog materijala, nije videlo sebe na ekranu. Posle toga je bilo gotovo sa detetovom glumom. Srećom, to se odigralo na samom kraju snimanja.

Rad sa naturščicima ima nekoliko specifičnosti. Prvo, oni mogu glumiti isključivo sebe. Pravi glumci po pravilu igraju likove, to jest karaktere koji se od njih privatno bitno razlikuju. Naturščici su, naprotiv, sposobni da odglume isključivo one osobe kojima su nalik. Drugo, za razliku od profesionalaca, oni se ne mogu uvežbavati, njihovu igru nije moguće poboljšavati. Istiniti su samo u jednom jedinom dublu, po pravilu u prvom. Svi napori da se kasnije nešto promeni u principu su beznadežni. Treće, kada uzmete naturščika u film, u ozbiljnoj ste opasnosti da čoveku upropastite život.

Postoje autori koji celog veka rade samo sa naturščicima. Čuveni francuski reditelj Rober Breson snimio je trinaest remek-dela a da nikada nije angažovao profesionalnog glumca. On primeti, recimo, u prodavnici nekog čoveka čije ga ponašanje asocira na junaka njegovog budućeg filma i angažuje ga za glavnu ulogu u „Dnevniku seoskog sveštenika”. Ili u pošti, na šalteru pronađe glavnu glumicu za „Suđenje Jovanki Orleanki”. Kada ih odabere, on sa njima mesecima radi. Ne uči ih glumi, nego suprotno, navikava ih da ispred kamere žive svoj život.

Kod nas sličan postupak neguje Želimir Žilnik. Iako ponekad angažuje glumce, njegovi filmovi su, u stvari, prepoznatljivi baš po učešću neprofesionalaca. I sam sam imao priliku da, kao naturščik, nastupim u ulozi zadriglog diktatora (reditelja) u filmu „Lijepe žene hodaju kroz grad”. Neka od Žilnikovih dela su postala antologijska zbog naturščika koji su u njih uneli svoje lične sudbine i neodoljivi privatni šarm („Marble ass”, „Kenedi se ženi”).

Ne treba ni da pominjem možda najpopularnijeg naturščika svih vremena Vudi Alena. I on celog života igra samog sebe, u desetinama i desetinama urnebesnih kombinacija. Skoro nikada nije odigrao lik koji bi se razlikovao od njega privatno.

Dužan sam objašnjenje za jake izraze sa početka. Izvesti čoveka iz njegove svakidašnjice, upaliti reflektore i snimiti ga, da biste kasnije njegovo lice projektovali na ogromnom bioskopskom platnu čin je koji bi lako mogao postati moralni prekršaj. Retki od njih postanu glumci (nikome iz Bresonovih ili Žilnikovih filmova to nije pošlo za rukom) a povratak nazad, u svoj svet, bez pompe i reflektora, za naturščike često predstavlja razočarenje, bol, osećanje da su izdani. Dečak po imenu Džeki Kugan koji je odigrao potresnu ulogu u Čaplinovom filmu „Kid” tragično je završio kao izgubljeni, nesrećni čovek.

I sam samiskusio to gorko osećanje. Pre izvesnog vremena sreo samkonobara iz kafane koju sam često posećivao. Njega sam, ne razmišljajući, onako po inerciji, angažovao za epizodicu, praktično statiranje u ulozi kelnera u nekom od svojih ranijih filmova. Sada, posle toliko godina, čovek koji je stajao ispred mene bio je za neprepoznati. Ukratko mi je ispričao na koliko akademija je pokušao da upiše glumu i kako mu je svaki put to izmaklo za dlaku. Ali, kaže, ne odustaje, ide dalje.

Promrmljao sam nešto kao izvinjenje i pobegao niz ulicu sa osećanjem da sam iz nehata učinio nešto jako, jako sumnjivo…