Velika Mala Britanija

Velika Britanija. Velika i te kako. Kad pomisliš tako, pomisliš kako je to zapravo jedna kulturno uzdignuta nacija. Monarhija, ljubav prema kraljici, ljubav prema politici, ljubav prema kiši, neobičim vremenskim prilikama, čaju (sa mlekom) i džinu (sa tonikom).

Isto tako moji tamo kod kuć gledaju na Britaniju. Čaj u 5 posle podne, zapravo je čaj u 4 po Griniču, ali taj čaj se ovde odavno ne pije. Kako da piješ porodčni čaj u 4 i da jedeš scones and marmalade kada zapravo radiš do 6 sigurno? I onda od tolikog rada i muke od proteklog dana, odeš sa kolegama do obližnjeg paba da se malo oraspoložiš (čitaj da popiješ nekoliko krigli piva ili onog džina sa tonikom). Sigurna sam da i kraljica pije džin kad otkuca #ginoclock, a nije ni njoj lako.

London. Ono što ne znaju i ne vide tamo kod kuće, je zapravo prava Engleska. Jeste, London je super. Ja ga naprosto obožavam. Ne postoji bolji grad za ‘biti mlad i uzivati u životu’.

Radiš, radiš, radiš, ili studiraš, studiraš, studiraš, ali i izlaziš, izlaziš, izlaziš. I mogućnosti za ta mladalačka ludila su beskonačne. Koko Camden, Sketch Conduit Street, Light House Shoreditch, Fabric Farringdon, Pubic Chelsea, Heaven Soho, ma gde god da pođeš nećeš se preći i nećeš se loše provesti. I čak ne moraš više nikad da se pojaviš na istom mestu dva puta.

(foto Rojters)

E London je taj grad pun svetla, života, užurbanog hoda, kravata, uzanih sukanja, i ne tako lepih ljudi. Ali London je lep. I diše i živi za mene, za moje prijatelje i za one koje u njemu ne poznajem. Jutrom smo malo tmurni, ali ko nije kad ga čeka ceo dan na poslu. Čitamo svoje Metro besplatne novine i pijemo kafe za poneti.

Prolazim Kings Crossom i svako jutro osećam taj miris. Pomešani miris kafe, jakih muških kolonjskih voda sa tek obrijanih brada, ženskih slatkih parfema i opranih ispeglanih kosa, miris ulice i sinoćne zabave koja je sada tu samo u sećanju i ponekoj bljuvotini koju slučajni sinoćni prolaznik nije zadržao u stomaku do kuće. Ali to nije ni bitno, jer smo od jutra svi čisti, ozbiljni i orni za dan pred nama.

Prva kafa, druga, peta i dan nekako prođe. I idemo opet u onaj pab da se malo opustimo. Uz pintu piva i pokoji džin i tonik. Svi mi stranci u Londonu, bez Engleza ili sa jako malim brojem istih. Pa ko je lud da je Englez i da živi u centralnom Londonu? Svašta, pa to možemo samo mi stranci, čudaci, studenti, radnici. London.

A Srbija? Često me pitaju imam li nekog našeg tu u blizini da mi se nađe za ne daj bože. Uvek je dobro imati nekog, ponekad popiti kafu, pričati o bureku koji smo našli na Notting Hillu i o tome da smo čuli o okupljanjima u crkvi u koju još nikad nismo otišli. Uvek je dobro popričati na srpskom, zbijati šale koje samo mi Balkanci razumemo i drati se dok pričaš, jer bože moj, pa mi ne umemo tiho da razgovaramo.

Kaže mi drug: ‘Bio sam juče u jednoj crkvi, i na ulazu piše na svim jezicima Silence, Silenzio, Silencio, die Ruhe, a na srpskom ćirilicom piše Tiše! Šta to znači, kad već pričaš pričaj tiše?’

Koliko sam se samo puta našla u situaciji da objašnjavam ljudima oko mene da se zapravo ne svađam sa mamom i tatom preko telefona, neko prosto razgovaramo. I koliko sam puta samo čula SHHHH, Could you keep it down please? Možda, možda, pokušaću. A onda odlučim da se priključim klubu srpskih mladih profesionalaca u Londonu. I onda oni organizuju okupljanje. I onda se mi svi nađemo i pijemo naše (britanske) pinte i džin i tonik, u 7 posle posla i svi se zajedno deremo u tom pabu, da me evo i dan posle toga i dalje malo bole uši.

Ali koga briga, jer sam ja posle dosta godina provedenih u inostranstvu konačno našla neke naše, konačno imam nekog da mi se nađe, i još bolje, idemo u nedelju da jedemo neku jagnjetinu, kažu otvoren je novi srpski restoran, totalno ludilo u britanskom fazonu!!!?

Srbija/Britanija. Srbija, tako mala a tako nasmejana i velikog srca. Britanija, tako velika a tako čudna i zbunjena. Pomislim da nas ta zbunjena okolina ponekad i same zbuni. Da li smo srećni što smo tu, ili bismo svi voleli povratak kući? Da li Srbija hoće da nas primi i prihvati naše kafe za poneti i ispeglane kose, kreme za samopotamnjivanje, pabove, pinte i džin i tonik? Ili možda nama nedostaju espresso kultura, pauze od po 2 sata u lokalnom kafiću, lepe i sređene devojke, momci koji placaju piće, jagnjetina ispod sača i onaj burek i jogurt u 5 ujutru kad se vraćaš iz ludog provoda?

Petak je. London. Sija sunce, pomalo iznenađujuće za drugu polovinu novembra. Prošla sam Kings Crossom i zamalo zgazila u bljuvotinu onog tipa koji je sinoć tu dušu ispustio. Nosim svoju kafu za poneti, imam crni kaput i žurim, jer mi voz polazi za 5 minuta. Nervira me onaj tip na pokretnim stepenicama koji stoji sa leve strane dok ja pokušavam da se sjurim i stignem moj voz, kad lepo velikim slovima svuda piše KEEP RIGHT! Pomislim opet neki turista, uzdahnem, ali se i nasmejem.

Dug dan je preda mnom, ali petak je. Evo, koleginica Engleskinja mi dobacuje na ponosnom srpskom ‘Nina, petak je!!!!’. Što vam je to čudno? Pa pola kancelarije je naučilo srpski, ne dajem im mnogo izbora. Večeras, za promenu, ne idem u pab da pijem pintu i džin i tonik, a ni onaj sajder koji je ne tako davno stigao u Beograd, pa su svi za njim poludeli. Ne, ne... Ja večeras trčim kući da se napirlitam kao prava Beograđanka, da ne obujem sandale, kratke haljine i da hejtujem lažni ten iz bočice. Idem da obucem farmerke i košulju, visoke štikle, i da se ponosim svojom visinom od 190 i kusur cm na tim štiklama i idem na još jedno Srpsko okupljanje da upoznam još nekog našeg, da mi se još neko nađe.