Zaokruživanje Kine

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Devetodnevna turneja Baraka Obame, sa četiri stanice u regionu Azije i Pacifika, završava se u nedelju, sa utiskom da je jedan od njenih glavnih ciljeva bio da se ojača i proširi mreža savezništava i prijateljstava u tom delu sveta, naravno, u funkciji dugoročnih strateških interesa SAD.

Glavni američki interes je da tamo ostane dominantna sila i najvažniji trgovinski partner, ali i da obezbedi protivtežu rastućem ekonomskom i vojnom uticaju Kine u regionu koji se, zajedno s njom, već decenijama brže razvija od zapadnih ekonomija.

To je sasvim očigledno po nekoliko detalja, od kojih je najviše publiciteta dobio dogovor sa Australijom da SAD tamo uspostave de fakto vojnu bazu, sa za početak simboličnim brojem (250) marinaca, s planom da ih u sledeće tri godine bude oko 2.500.

To je prvo američko vojno širenje na Pacifiku posle okončanja Vijetnamskog rata, i prvo proširenje američkog oružanog prisustva izvan njenih tradicionalnih uporišta u Japanu, gde ima 50.000 vojnika i Južnoj Koreji (28.000). Dolazak u Australiju približava je na samo oko 800 kilometara od Južnog kineskog mora, plovnog puta oko koga se sa Kinom spore njeni susedi, inače izuzetno važnog za globalnu trgovinu, jer se tuda godišnje transportuje roba i sirovina u vrednosti od oko 5.000 milijardi dolara.

Objavljujući dogovor sa Australijom Obama nije propustio da naglasi kako planirano smanjivanje budžeta Pentagona neće uticati na američki angažman u regionu, jer, posle okončavanja ratova u Iraku i Avganistanu „naše prisustvo i misija u Aziji i na Pacifiku postaju top prioritet”.

Službena reakcije Kine na ovo bila je očekivano negativna, premda ne toliko oštra – uzvratna vatra je prepuštena medijima i tamošnjim političkim institutima. „Nije baš poželjno jačati i širiti vojne saveze i to ne mora da bude u interesu zemalja regiona”, glasio je odmereni komentar spoksmena kineskog ministarstva inostranih poslova.

Državna agencija Sinhua bila je međutim mnogo direktnija. „Svaka zemlja u regionu ima razloga da dovodi u pitanje ambicije Sjedinjenih Država i ne bi bilo iznenađujuće ako Amerika nastoji da uspostavi hegemoniju, jer bi to bilo na liniji njenih aspiracija kao globalne supersile.”

Obama je uspostavljanje vojnog prisustva u Australiji objasnio izlaženjem u susret „željama demokratskih saveznika u regionu”, od Japana do Indije. Ima istine u tome da su u poslednje vreme pre svega Japan i Koreja pokazivali zabrinutost zbog mogućnosti da, preokupirana problemima svoje ekonomije i finansijski iznurena Irakom i Avganistanom, Amerika neće biti u mogućnosti da parira rastućim ambicijama sve jače Kine.

Jedan od dokaza da je dugoročna strategija Vašingtona u stvari „zaokruživanje” Kine jeste i, zasad takođe simboličan, povratak njene ratne mornarice u Vijetnam. Jedan američki brod je u avgustu, prvi put u poslednjih više od 30 godina, pristao na dokove baze Kam Ran Bej, koja je tokom Vijetnamskog rata bila jedno od glavnih logističkih uporišta američke vojske.

Brod je zvanično tamo bio na sedmodnevnom remontu, ali je na širem planu to bila i potvrda jačanja veza nekadašnjih neprijatelja koje je zbližio zajednički protivnik. Vašington u Hanoju vidi važnu diplomatsku i komercijalnu protivtežu Pekingu, dok se Vijetnam oseća ugroženim zbog kineskih pretenzija prema Južnom kineskom moru.

Vašington podržava ideju da ti plovni putevi ostanu međunarodni, pri čemu iz arhiva izvlači i još 1982. u Ujedinjenim nacijama usvojenu Konvenciju o pravu mora – koju ni sama nije ratifikovala – dok Kina jeste. Američki eksperti međutim tvrde da se Peking ne pridržava ni slova ni duha tog dokumenta, koji, između ostalog, propisuje da se ekonomska zona svake zemlje proteže na 200 milja (320 kilometara) od njenih obala.

Najzad, Vijetnamu, u kome su američke korporacije u međuvremenu postale najveći investitori, namenjeno je i članstvo u od SAD predloženom „Transpacifičkom partnerstvu”, trgovinskom bloku u kojem zasad nema Kine.

Obama je prvi predsednik koji učestvuje na samitu Istočne Azije, godišnjem forumu 16 nacija koji je ove godine u članstvo primio i SAD i Rusiju, a kao bomba je odjeknulo saopštenje da će državna sekretarka Hilari Klinton posetiti Mjanmar (Burmu) – kineskog suseda u Južnoj Aziji, čiji je režim izolovan zbog politike represije i kršenja ljudskih prava.

Ona će biti prvi šef američke diplomatije koji stiže u Rangun u poslednjih 50 godina, a ovaj proboj je zvanično obrazložen činjenicom da se tamo „posle godina tame, vide plamičci napretka”. Klintonova u razgovoru sa liderima vojnog režima želi da podrži najavljene političke reforme, a u saopštenju o poseti se upadljivo naglašava da „nema veze sa Kinom”.