Kriza uspeha

Krenimo od nama prečeg,a drugima sporednijeg. Dakle, na uobičajen način u našem premeravanju sa svetom.

Pa, mislim, da iako joj je prioritet ublažavanje kontinentalne finansijske krize, Evropska unija treba da, sledećeg meseca, prihvati Srbiju kao kandidata za učlanjenje. Nisu s tim saglasni svi, ni tamo ni ovde –zbog prepirke o dometima dijaloga oko Kosova –ali je podesan trenutak da se novim korakom ka evropeizaciji Balkana ublaže zloslutnosti o balkanizaciji (cepkanju) Evrope.

Učestale su verzije da će EU proći kao bivša Jugoslavija (ali bez rata), koja se raspala jer su je unutrašnja prepucavanja onesposobila za zajedničko efikasno odlučivanje, i kad se međunarodna situacija toliko promenila, padom Berlinskog zida, da je ona izgubila spoljni smisao svog postojanja –kao most između Zapada i Istoka (koga više nije bilo). Poređenje je preterano, uz ostalo i zato što je, za razliku od ovdašnje  nekadašnje federacije, značaj EU –povećan u globalnim razmerama, i svet na njena sadašnja teturanja i neodlučnosti gleda kao na deo ukupne svoje sudbine.

Propadne li EU, kao najuverljiviji poduhvat objedinjavanja unutar iste, mada šarolike, civilizacije, šta onda čeka ostale koji moraju da povezuju bitne razlike u političkim i ekonomskim sistemima, kulturama, verama i  geografijama,  uznemiravajuća je neizvesnost. A bodri samo katastrofičare, koji kao da se pozivaju na davnu Mao Cedungovu krilaticu (nepraktikovanu u reformisanoj Kini) „haos je pod kapom nebeskom, nikad bolje za nas”.

Kriza EU je, zapravo, nov fenomen. Prvi put u modernoj istoriji, posrće zajednica čija su suštinska dostignuća još nedostižna za mnoge koji prosto poskakuju, uzdižući se na tabeli svetske moći.

Tabele o kvalitetu života svedoče da je u Evropi, čak i sadašnjim potresima, bolje nego u ostalim delovima planete. Od prvih 30 mesta u Indeksu UN o ljudskom razvoju, 20 zauzimaju njene zemlje, na čelu s Norveškom. I Srbija je kao 59. na toj upravo objavljenoj listi,ispred brzorastućih sila grupe BRIK: Brazil (84), Rusija (66), Indija (134), Kina (101).

Uz to je EU, računa se, najveća svetska ekonomija. Najveća je i izvoznica i uvoznica dobara i usluga…

Tim pre je nekima lakše da je napadaju što je zapala u krizu, pa i da krivicu pripišu njenom konceptu države blagostanja (sa izrazitom socijalnom brigom). S tim se ne slažu mnogi eksperti.

Američki globalista Dejvid Rotkopf tvrdi, na primer, da je lom nastao zbog finansijske neodgovornosti pojedinih članica EU, čija većina može da služi kao inspiracija mnogima. Sunarodnik mu, nobelovac Pol Krugman smatra da su problemi unutar nje i nastali zato što se ona (po američkom modelu) već bila prilično odrekla tekovina države blagostanja.

Iz dospelih, raznorodnih, informacija proizlazi da Evropa ostaje globalni magnet. Dok se ona odriče doza socijalne solidarnosti da bi na tržištu odolela navali jeftine robe iz zemalja s jeftinom radnom snagom, dotične baš te svoje karakteristike koriste da bi se uzdigle do nivoa približnog njenoj državi blagostanja.

Evropa se, uopšte uzev, ispostavlja kao poligon –krize uspeha. U nevoljama je, dobrim delom, zato što mnogi s pravom teže da žive kao ona, što je primorava da se odriče svakojakih pogodnosti na koje je navikla, da bi odolela pojačanoj konkurenciji.

U manjim bi teškoćama bila, da se objedinila koliko treba za odgovor novim izazovima, koje je predvidela. „Sada Evropa prolazi kroz trenutke koji su možda teži nego bilo šta što je doživela posle Drugog svetskog rata”,ocenila je nemačka kancelarka Angela Merkel.

Ono „možda” je utešno, donekle. Zar može i da se pomisli da bi sada Evropi moglo da bude neugodnije nego kad je bila presečena ideološkim blokovima, međusobno borbeno naciljanih nuklearnih arsenala?

Potvrdan odgovor na ovo pitanje značio bi da je Evropi lošije oseća u procesu objedinjavanja nego ka je oštro podvojena, i da su podele njena sudbina. Čini mi se, međutim, da stvari idu u boljem, mada još nedovoljno obeleženom, pravcu.

Finansijski krahovi država na periferijama kontinenta, neslaganja oko veće ili manje integracije i centralizacije, sporenja oko stepena (ne)odgovornosti, ipak svedoče o sve većem objedinjavanju. Čak i kad nismo zadovoljni kolebanjima evropske zajednice, ispostavlja se da nam bez nje ne može biti bolje u doglednoj budućnosti. I oni koji obećavaju brda i doline ako se s njima uortačimo, bili bi više nego zadovoljni ako bi jednog dalekog dana uspevali bar onoliko koliko ona sada, kad nije zadovoljna samom sobom.