DA LI JE TO ISTINA

"Među valjevskim dopisnicima beogradskih novina – piše u poslednjem broju valjevske ′Revija Kolubara′ – i dalje se ′ističu′ Jovan D. Stojić (Glas, Kurir, Svedok) i Rajko Kovačević (Tanjug, Pres) svojim beskrupuloznim ′pozajmljivanjem′ već objavljenih tekstova u ′Napredu′ (ali i drugde) ne pozivajući se pritom na izvor.


′Najbolja rubrika′ ipak je bila ona o tome kako je ′stranac iz grupe biznismena...′ izgubio u ′Šofer baru′ 30.000 evra, a konobar Zelja, kao pošteni nalazač, dobio samo 50 evra. Ispostavilo se, međutim, prema rubrici na TVA, da se čitav događaj zbio pre šest meseci. Biznismen oko koga je bilo ′okupljeno društvo′ u ′Šoferima′ kaže da su oni u toj kafani sedeli pre godinu (!) dana, te da su Zelji ostavili 50 evra ′za piće′ jer im je zaboravljeni koverat, i ne znajući šta je u njemu, doturio pre no što su izašli iz kafane!"

Branko Vićentijević, koji u pomenutoj reviji potpisuje rubriku "Mediji", (navedena beleška je otuda), izgleda da je poprilično zaostao u pogledu razvoja novinarske misli i iskaza. Čini se da nije upućen u savremena dostignuća glasila koja se prodaju u sve većem i većem broju primeraka. Ne može da se stigne da se umnože koliko se narod za njima jagmi.

A što se narod otima o tu štampu, a ne o neku drugu? Što se, na primer, čitaoci ne otimaju o "Reviju Kolubara"? Kupuju je, svakako, ne bi se tako dugo održala na tržištu, ali zaostaje za poznatim tiražnicima. Samo zato što se drže činjenica kao pijan plota. Šta bi i "Reviji" smetalo da se malo razmahne, razvigori, zaćarlija, uskomeša, razbije žabokrečinu istine i pouzdanih izvora?

Uzmimo primer navedene vesti. Branko Vićentijević, novinar "Revije" i dopisnici gorepomenutih beogradskih tiražnika, na primer, sede u "Šofer baru" gde im kelner Zelja, ničim izazvan, ispriča šta se dogodilo pre godinu dana i pritom, vajkajući se, doda: Eh, da sam znao šta je u koverti...

Raziđe se društvo svako svojim poslom, kad sutra u novinama B. Vićentijević vidi naslov preko cele strane koji, otprilike, glasi: "Pošten konobar vratio vlasniku 30.000 evra!"

Da li je dopisnik slagao? Nije. Da li je konobar dodao koverat poslovnom čoveku? Jeste. Molim lepo. E, sad – B. Vićentijević, kao staromodan novinar grize nokte. Krivo mu što on nije prepoznao vest u kelnerovoj priči. Što je najgore, ni sad je ne bi napisao samo zato što mu smetaju činjenice. Samo zato što što bi on dao potpunu informaciju, ali ona onda nije zaprepašćujuća, izuzetna, nije od onih da se čitaocu oči razrogače.

"Kurir" je – poznat po svojoj informativnoj domišljatosti – onomad napravio senzaciju. Uostalom, dajmo "Kuriru" neka sam ispriča šta je uradio:

"Proslavljeni srpski košarkaš Vlade Divac pamtiće proteklu subotu po šoku koji su mu priredili njegovi prijatelji Predrag Danilović i Duško Vujošević i genijalnoj fori smišljenoj od strane redakcije ′Kurira′ i ekipe emisije ′Nemoguća misija′. Zahvaljujući za tu priliku specijalno odštampanom primerku ′Kurira′, Divac je video kako se od nacionalnog heroja postaje najomraženija ličnost, jer su na naslovnoj i poslednjoj strani našeg lista objavljene fotografije na kojima košarkaška legenda nosi odelo sa grbom terorističke OVK, a u ruci albanski dres. Sve uz naslove ′Divac zakucao Srbiju′ i ′Divac podržao nezavisno Kosovo′.

Sve je počelo kada je Danilović u subotu uveče pozvao Divca da se nađu u kafiću ′Blu vejv′, kako bi se posavetovali u vezi sa zajedničkim poslom. (...) Iznenađenje tek sledi kada se pojavi kolporter. Divac čita tekst i ne može da veruje.

– Pa ovo nije tačno, ne mogu da verujem. Treba otići u ′Kurir′ i tamo im baciti bombu – kuka Divac i telefonira prijateljima da kupe novine. Ubrzo mu ′slučajno′ prilaze momci sa susednog stola, kaskaderi ′Nemoguće misije′, i počinju da ga prozivaju.

– Voleli smo te, bio si nam idol, a pogledaj sada, prodao si nas – urlaju na sav glas, a Divac iznerviran počinje da se pravda i situacija postaje neprijatna…"

Stvar je u tome što je ovoga puta, izuzetno, "Kurir" oglasio da je izmislio vest. Budući da u znatnoj meri, skoro svakodnevno vesti izmišljaju ili "prilagođavaju ukusu čitalaštva", Divac nije posumnjao da se radi o neslanoj šali.

Sasvim je bilo moguće da pomenuta naslovna strana ugleda svetlost dana kao "izistinska".