Mladi agrosavetodavci

„Fel-o-feje” trebalo bi da znači – glavu gore. Po jednom mađarskom filmu, kojeg sam se u životu često sećao – kad god su nailazili teži trenuci.

Ovih dana prava mala armija (uglavnom mladih) agronoma kreće – u sela. Sa preporukama, ali i sa željama, da se napravi makar mali pomak u pojmu „unapređenje poljoprivrede”. Nema sumnje – dobar potez društva. I ne samo da se zaposli najmanje 1.500 onih koji su utrošili mnogo godina i truda kako bi došli do diploma. Sada će dobiti šansu da se oprobaju – da praktično pokažu koliko vredi ono što su naučili. Najveći broj tih (za praksu) početnika – luta! Svaki od njih sigurno „prebira” po glavi šta je to što zna (ili bi trebalo da zna), šta bi trebalo onima, kod kojih ide. I, nije im lako! Mnogi od njihneće baš mirno spavati. I to ne samo noć-dve – trajaće to malo duže. Jer poljoprivreda u svakom selu je skup bar desetak „zanata”. U ataru, svaka njiva nekako „na svoju ruku”,šta i koju sortu posejati, kako i čime đubriti, šta očekivati. U stajama – goveda (krave, telad, junice, bikovi), svinje (krmače, prasad, tovljenici), živina. Iz godine u godinu sve teže, sve veće razlike. Kako je tek sa cenama? A troškovi – „input” – „autput” – gorivo-đubrivo-seme…

Iskreno rečeno, ni najiskusnijim „agronomskim „vukovima” često nije jednostavno. Pogotovo ako samo „lepršaju” izbledelim diplomama, traže „zaklon” iza njih…

A selo k’o – selo. U njemu svega i svakakvih. Onih (možda i manje), koji bi da što pre i što više nauče, ne propuštaju TV-agrarne emisije, odlaze na sajmove… Ali je i onih (možda još i – više!), koji rado postavljaju pitanja na koja dobro znaju odgovore.

Za mlade neiskusne agronome nema „recepture”. Niti nekog strogog pravila, po kome se ponašati. Osim, jednog starog pravila koje kaže da samo uporni uspevaju. Ili kako kaže jedna stara mudrost: nije glup onaj koji ne zna – glup je onaj koji neće da uči.

Nadam se da su u toku priprema novi savetodavci dobro shvatili: u prvih mesec-dva obići i upoznati što više – ljude-domaćine, staje, njive. Slušati i gledati, praviti beleške, po nekom sistemu grupisati probleme i zadatke. Polako naslućivati rešenja, tražiti odgovore u svojim knjigama, pronaći iskusnije kolege, obraćati se svojim nekadašnjim profesorima. Radije zajedno razmišljati o mogućim varijantama koje bi baš za tu priliku bile prave.

A kad prođe početni zanos, kada se stiša radost novog radnog mesta, ne treba očekivati da će agronomi postići mnogo. To i nije moguće na imanjima od tri do pet ili čak desetak hektara poljoprivrednog zemljišta, sa dve-tri ili čak pet krava ili krmača.

Ali i kod najvećih poduhvata važi pravilo: mali prvi korak – veliki za čovečanstvo! Ovaj broj novih agronoma u praksi mogao bi da bude veliki za selo i poljoprivredu. Jer poljoprivreda Srbije vapije za pomakom, da se bar malo „odlepi” sa začelja u Evropi, da iskoristi bogatstvo zemlje – klime i ljudi. Da izvoz poljoprivrednih proizvoda od današnjih jedva 300-400 dođe makar na 1.000 evra po hektaru, da se bar malo promeni „smer kretanja”, da sve više stanovnika iz gradova dolazi u čista sela i prirodu. Sa postavkom „glavu gore” pred preprekama!

*Redovni profesor univerziteta u penziji