Resavska škola

Poslednjih godina svedoci smo ubrzane „harmonizacije” naših propisa sa zakonodavstvom Evropske unije. Nova pravila, procedure, kao i kaznena politika, neodvojiv su deo našeg trnovitog „evropskog puta”, ali stiče se utisak da su u tom poslu mnogo više angažovani prevodiocii prepisivači nego naši zakonodavci. Prevodeći i prepisujući evropske zakone, izgleda da uopšte ne razmišljaju o tome kako će se sutra sprovoditi.

Kako drugačije objasniti najnovije slučajeve predloga zakona, za koje se na prvi pogled može reći da će njihova primena biti, u najmanju ruku, problematična? Ako se donošenje novog zakona o pravima deteta povezuje sa uvođenjem novih i često prilično skupih standarda, ne treba biti vidovit pa zaključiti da će se takvi propisi vrlo brzo sudariti sa srpskom, balkanskom realnošću.

Jer, ako je u razvijenim, bogatim zemljama Zapada još kojekako i moguće sprovesti pojedine napredne zamisli i ideje, kod nas je to, bar u ovom trenutku praktično neizvodljivo. Kako, na primer, obezbediti obavezno srednjoškolsko obrazovanje za svu decu u Srbiji, zemlji koja prednjači po broju nepismenih. Reklo bi se da u tom pogledu nismo daleko odmakli od onih scena iz „Kamiondžija”, gde legendarni Paja i Jare s mukom natucaju slogove, pritom se preznojavajući kao da ih goni lično Štefan File sa štapom za udaranje packi.

Novim zakonom predviđeno je i da deca mlađa od 10 godina ne mogu slobodno da se kreću po ulici bez prisustva odraslih. U praksi, ako dete pošaljete u prodavnicu da kupi hleb, pravite prekršaj, možda i krivično delo. Ako ih šaljete u školu same, to već može da se protumači kao ozbiljan kriminal. To znači da, pod uslovom da nemate nekoga ko bi vas u tome zamenio, morate da izlazite sa posla i dočekujete decu ispred škole. Predviđena je, istina, i obaveza škola da obezbede produženi boravak za decu, ali nije predviđeno da li će i taj namet biti prevaljen na sve slabija roditeljska pleća?

Isto važi i u slučaju novih zakonskih ideja da treba uvesti obavezne „đačke kuhinje”. Ideja je zaista plemenita: mališani, koji se uglavnom nezdravo hrane po pekarama, treba da dobiju kvalitetan i topao obrok tokom boravka u školi. Uostalom, do pre dvadesetak godina tako je i bilo, školske trpezarije bile su pune đaka. Ali, i u ovom slučaju izostaje jasan odgovor – ko će to da plati? Kako sprovesti u delo tako grandiozan plan u školama gde i najobičnije zavese danas kupuju roditelji od „đačkog dinara”?

Posredi je, nesumnjivo, naša ambicija da po svaku cenu donosimo „evropske zakone”, da ih štancujemo kao čekove bez pokrića i njima plaćamo voznu kartu do Brisela. Međutim, stara srpska poslovica kaže: „Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji”.

U ovom slučaju, naplata će doći kada se suočimo sa činjenicom da „evropske zakone” koje donosimo nećemo moći da sprovodimo.