Napustio me mladalački pesimizam

Ljubodrag Janković Jale, poznati prestonički umetnik, svoje crtačko majstorstvo upravo predstavlja na retrospektivi u beogradskoj galeriji „Haos” (Dositejeva 3), koja traje do 17. decembra. Pedeset radova izloženih pod nazivom „Jaletove crtačke metamorfoze”, počev od studentskih do onih iz zrele faze, pokrivaju period od pet decenija umetničkog stvaranja inspirisanog temama kao što su čovek, životinja, voda, zemlja, kamen, bilje… U galeriji se može kupiti i monografija, koja na 270 stranica prati razvojne pravce Jaletove crtačke umetnosti uz 500 reprodukcija. Izdavač je Univerzitet umetnosti, tekst je napisao Dragan Jovanović Danilov, a tu su zabeležene i impresije o Jaletovoj umetnosti iz pera Dragoslava Mihailovića, Živojina Pavlovića, Siniše Vukovića, Srete Bošnjaka, Đorđa Kadijevića, Milana Komnenića. Tekstove je na engleski preveo Timoti Bajford, „tako kao da ih je sam napisao”, tvrdi s ponosom slikar.

O najnovijoj izložbi sa umetnikom razgovaramo u njegovom ateljeu, u okruženju mnogobrojnih slika i skulptura.

– Izložio sam crteže od studentskog perioda do danas sa namerom da se vidi geneza, crtačko-zanatska spremnost da se uđe u svet likovnosti. Period učenja u mladosti, kada sam dobio zanatsku sigurnost, obezbedio je kasniji razvoj svih  mojih faza. Inspiracija da se napravi monografija je bila u tome što pedesetak godina crtanja nije malo i što čovek ima potrebu da sagleda svoj opus. Iz početne asketske faze, koja je mirisala na pesimizam, izašao sam sa mojim velikim gromadama-oblicima na obalama, sa temama „Kupačice”, „Konjanici”... Posle toga su nastale „Povorke”, „Pastiri”, sve što karakteriše zrelu fazu.

Otkud pesimizam u mladosti, u toj prvoj fazi?

To je logično, prvi udari sa životom su dramatični, dolazi do lomova, razočarenja, pribiranja, dolaženja k sebi… Sa  zrelošću to se prevaziđe, onda se pojavljuju vertikale i odnosi prema životu koji će činiti kasnije faze u najboljem smislu. Život nije ni beo, ni siv, već onakav kakav je. Posle su se pojavile moje stamene „Vestalke”, „Pastirice”, „Drijade”, „Kupačice”, teme „Bistrika”, „Dobrih voda”, „Lekovitih voda”, „Divljih trava”, „Ljubavnica”. Sve je dobijalo konačnu formu, koja kao neka piramida karakteriše gro mog stvaralaštva. U poslednje vreme su se pojavili   afirmativniji oblici na temu „Kupačica”. To više nisu   teški, simbolični i malo deformisani oblici žena, već modifikacija prema blažoj, lirskijoj, poetičnijoj formi. Uprkos godinama, sve više se to što radim bogati, jedno s drugim ide i, hvala bogu, traje. I pesimizma više nema…

A da li ima optimizma?

Ima ga u svakom slučaju. S godinama shvatite da je sreća to što čovek ima lepu i veliku porodicu i to je razlog da čovek bude dobro.

Svojevremeno ste zakoračili i u enformel. Kako je došlo do toga? Poznato je niste patili od toga da budete moderni…

Bio bih duboko nesrećan da sam trendovski slikar. U vreme kad se Medijala još nije pojavila kao filozofsko stanovište, a enformel je već imao svoje mesto, okušao sam se u tom pravcu. Dogodilo mi se da je Oktobarski salon dva puta odbio moje radove za koje sam smatrao da su dobri. Zapitao sam se da li sam na pravom putu. Bio sam razočaran i pitao se kuda dalje. Krize su logične i neminovne u stvaralaštvu. Pitao sam sebe da li bih bio srećniji da sam apstraktni slikar i shvatio sam da ne bih. Ispostavilo se da sam bio u pravu. Peđa Milosavljević mi je dao krila posle prve izložbe u Kulturnom centru 1982. godine. Ostao je  posle otvaranja i na svoj eruditivno-esejistički način mi ispričao šta vidi na mojoj izložbi. On je dao takvu analizu mog dela i čak kao da je prorekao moje buduće preokupacije.

Šta čoveku u teškim momentima najviše pomogne?

Radoznalost i upornost da dokaže sebi da može da pronađe izlaz i preskoči taj zid koji se trenutno pojavio. A lepota je širok pojam. Umetnik  počne da se bavi jednom, drugom, trećom, i kad se te lepote sjedine onda vidite gde su mogućnosti za izlaz u neistražene galaksije, kojih je, hvala bogu, tušta i tma. U traganju za integralnom slikom u vreme Medijale, ja sam imao doživljaj koji je presudno uticao na moju odluku. Budući da smo svi bili zaljubljeni u Vermera, imao sam priliku da u Parizu vidim njegovu retrospektivu i kad sam se vratio kući ushićen, utisak sam preneo Šejki, koji je bio ljubomoran što i on to nije doživeo. Kad sam pogledao Vermerovu izložbu, otišao sam preko puta u Gran Pale, gde je bila u toku velika retrospektiva Pabla Pikasa. Gledajući je, konstatovao sam da Pikaso otkriva nove galaksije i da tim putem treba poći, a da je Vermer suviše genijalan, hermetizovan i definisan, te da u tom ataru ne treba ništa tražiti.

Biljana Lijeskić

-----------------------------------------------------------

Uzbuđenje pred skulpturom

Skulptura je nukleus mog rada, datira još iz detinjstva, kada sam posmatrao grnčare u mojoj Jagodini kako rade. Moja sklonost, osećanje oblika, ta uzbuđenost pred skulpturom kao posebnom tajnom je tinjala svih ovih godina, iako sam to potiskivao. Sve moje slike na izvestan način nose pečat skulpturalnosti. Ali pre dvadesetak godina ta sklonost ka skulpturi je buknula u strahovitu energiju koja me uplašila, ali nije se moglo nazad. Ti oblici koje sam snevao na javi bili su toliko uzbudljivi i definisani da sam morao da se latim skulpture, i tako je u dve decenije nastalo stotinak skulptura malog formata kojima se ponosim. One su provera svih mojih nada, ljubavi, nastojanja i shvatanja života i forme.