Slanje đaka kod psihologa ne rešava problem nasilja

U upitnicima o nasilju u školama na pitanje „Šta biste još rekli, a da vas nismo pitali” deca otkrivaju strahote koje su iskusila: „Udarali su me, tukli, šutirali, gurali, gađali, zaključavali...” „Otimali su mi novac i druge stvari, ili su ih uništavali.” „Dodirivali su me na način koji mi je neprijatan.” „Uveli su me u prostoriju. Bila je mračna. Njih je bilo 12.” „Gurali su mi glavu u klozetsku šolju...”

A da bi neki program sprečavanja nasilja u kućama znanja dao ohrabrujuće rezultate, prosvetni radnici, kao prvi na liniji školskog fronta, moraju se suprotstaviti ucenjivanju, pretnjama, ma kakvom zlostavljanju u đačkom krugu. Timovi za prevenciju nasilja ne smeju da budu formirani reda radi. Programi za sprečavanje nasilničkog ponašanja ne smeju ostati puko slovo na papiru, a dosadašnja primena pokazuje da se u praksi razredne starešine i nastavnici često vraćaju na stare obrasce rešavanja problema – pošalju nemirno dete kod psihologa ili direktora, i tu je kraj njihovog interesovanja. Iznenadili bi se efikasnošću borbe protiv nasilja kada bi postojeći preventivni timovi zaista funkcionisali kao mreža zaštite. U tom slučaju bi među nastavnicima informacije o potencijalnoj žrtvi ili nasilniku u školi stizale istom brzinom i sa elanom kao kada žele da jave da je stigla plata.

Ovo je samo delić zapažanja psihologa, pedagoga, direktora škola, roditelja, stručnjaka iz Unicefa, Školske uprave Beograda, „Incest trauma centra”, Centra za dramu u edukaciji i umetnosti koji su se juče okupili za okruglim stolom na temu „Nasilje u školi – naša uloga u preventivnom delovanju”. Domaćin debate bila je Osnovna škola „Filip Filipović”, koja je sa voždovačkim osmoletkama „Karađorđe”, „Branislav Nušić”, „Vojvoda Stepa” i „Vasa Čarapić” pripremila i realizovala niz akcija da bi se nasilje u školskom okruženju svelo na minimum.

– Odrasli su odgovorni za sprečavanje nasilja. Od koga će deca da nauče kako da se društveno prihvatljivo ponašaju, ako sedimo svako u svom rovu i ne razgovaramo sa đacima. Skloni smo da nam na manifestacijama deca budu ukras, a možda je krajnje vreme da shvatimo da treba da ih uključimo u borbu protiv nasilja. Jer, što manje učestvuju u odlučivanju o merama prevencije, manje će ih se pridržavati... – ukazala je Dragana Koruga, koordinator Unicefove „Škole bez nasilja”.

Protokoli, akcioni planovi za prevenciju nasilja, pravilnici, podsetnici, katalozi programa stručnog usavršavanja, zakon... koliko god bili dobro osmišljeni i posvećeni rešavanju problema nasilja – nisu dovoljni ako se u praksi ne primenjuju.

– Čim pomenemo evidenciju i dokumentaciju, nailazimo na otpor prosvetnih radnika koji imaju gomilu drugog posla. Ali bez temeljne analize stanja nema delotvorne prevencije – zaključila je Jasmina Nikolić, iz Školske uprave.

Forum teatar pokazao se kao dobar metod u sprečavanju nasilja među školskom decom.

– To su dramske scene u kojima đaci prikazuju realne životne situacije pred vršnjacima. Ko želi iz publike može da se pridruži glumcima i pokuša da reši konflikt, ili spreči nasilje. Učestvujući u ovakvim predstavama deca lakše izlaze na kraj sa nedaćama koje ih more u realnosti. Događalo se i da najbolja rešenja nude upravo đaci koji slove za problematične. Time se potvrđuje da agresivni mališani imaju želju da budu primećeni, a ako im se pruži šansa da budu u centru pažnje po dobru, iskoristiće je – objasnila je Ljubica Beljanski-Ristić, iz Centra za dramu u edukaciji i umetnosti.

M. Simić-Miladinović