Nedićevi naslednici traže Zemunski park

„Ja polazim u rat sutra 3. aprila 1941. godine. Gospod Bog neka blagoslovi našu vojsku, naš narod i majku Srbiju. Ne znam kakve ću junačke sreće biti i da li ću se iz rata živ vratiti, zato sa svojom imovinom činim ovakvu raspodelu...”, zapisao je general Milan Nedić, predsednik vlade u okupiranoj i raskomadanoj Srbiji, u uvodnom delu svog testamenta, sačinjenom 2. aprila 1941, samo četiri dana pre početka invazije Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju.

Ovaj testament sedam decenija bio je, kao najveća tajna, skrivan u porodičnim arhivama familije Nedić, i „Politika” ga ekskluzivno objavljuje uz njihovu saglasnost. Aleksandar Nedić je praunuk Milana Nedića, odnosno general je njegov pradeda-stric, rođeni brat njegovog pradede Boška Nedića. Aleksandar kaže da su u familiji znali da se testament nalazi kod njegove tetke Rade Nedić, unuke Milana Nedića:

– Do sada dokument nije bio javan, jer nije bilo zakonskog osnova za pokretanje bilo kakvog postupka za povraćaj imovine. Dokument je sastavljen 2. aprila 1941, i overen je u tadašnjoj Upravi grada Beograda, a Nedić je bio u tom trenutku aktivni general Vojske Kraljevine Jugoslavije, komandant Vardarske divizije, sa sedištem u Skoplju. Pošto je sledećeg dana, 3. aprila, trebalo da krene za Skoplje, a znalo se da će Jugoslavija biti napadnuta, odlučio je da sastavi testament, sluteći, kako je i sam rekao, da se možda neće vratiti kući.

Aleksandar podseća da je njegov pradeda bio bogat čovek, između ostalog, i ministar vojni pre Drugog svetskog rata. Nedić je bio nosilac brojnih najviših domaćih i stranih vojnih odlikovanja, uključujući i Karađorđevu zvezdu.

– Bio je mladi pukovnik kada je 1918. sa svojom jedinicom među prvima umarširao i oslobodio Zagreb. Inače, cela familija Nedić bila je veoma imućna, moj čukundeda bio je sreski načelnik od Aranđelovca do Beograda. A moj rođeni pradeda Boško, teško ranjen u albanskoj golgoti, bio je predsednik Udruženja evropskih ratnih vojnih invalida i čovek koji je posle rata prvi upalio večnu vatru na grobu francuskog Neznanog junaka ispod Trijumfalne kapije u Parizu – kaže Nedić.

Prema podacima iz testamenta, Nediću je pripadao današnji Zemunski park, deo kuće u Nemanjinoj ulici, gde je sada Narodna banka, kuća u Vrtlarskoj ulici u Zemunu, plac u Grockoj, dodaje generalov praunuk.

– Konkretno, svom bratu Bošku, mom pradedi, zaveštao je 15 ari Zemunskog parka, kuću u Vrtlarskoj i prava na nadoknadu za njegova dela, pošto je on između dva rata objavio pet vojnih, stručnih knjiga.

U javnosti se često postavlja pitanje Nedićeve rehabilitacije i njegove uloge u teškim istorijskim događajima tog vremena. On je za jedne kvisling i saradnik okupatora, za druge čovek koji je spasao desetine hiljada života. Međutim, kako rehabilitovati nekoga ko niti je osuđen, niti je protiv njega i podignuta optužnica – pita Aleksandar Nedić.

– Podsećam da je on bio pritvoren posle rata, nakon što su ga Britanci izručili partizanima u Gracu, gde je bio smešten posle oktobra 1944. godine. Prebačen je u zatvor u sadašnjoj Zmaj Jovinoj ulici broj 2, gde je posle manje od mesec dana navodno izvršio samoubistvo, skočivši kroz prozor. Ceo slučaj obavijen je brojnim nelogičnostima i tajnama. Od toga kako je bolesni 70-godišnjak u klompama mogao da se otme mladom čuvaru, specijalcu, pa do toga kako je uspeo da se u takvom stanju uzvere na prozor koji je bio preko metar i po od zemlje.... – kaže Nedić.

Potomci generala su pre više od četiri godine tražili da dobiju njegove posmrtne ostatke kako bi bio zvanično sahranjen u porodičnoj grobnici.

----------------------------------------------------------------------

Dimitrijević: Ostao neosuđen

Istoričar dr Bojan Dimitrijević, koji je ove godine objavio knjigu „Vojska Nedićeve Srbije” objašnjava za naš list da je generalovom smrću proces protiv Nedića prekinut. „On je ostao neosuđen i nisam siguran da li se stiglo dalje od istrage, da li je bila pripremljena nekakva optužnica ili sudski proces, kao na primer u slučaju generala Mihailovića. Postoji ta zvanična verzija njegovog samoubistva, ali i danas je pod znakom pitanja. Pretpostavljam da, pošto ne postoji nikakva presuda i optužnice, rođaci mogu da ostvare svoje pravo. General Nedić je, prema svim mojim arhivskim istraživanjima, pozitivna ličnost u istoriji Srbije u Drugom svetskom ratu. Njemu se pripisuje kolaboracija, odnosno činjenica da je bio predsednik srpske vlade pod okupacijom. Međutim, ono što se i do dan-danas ne razume jeste njegova žrtva, da se prihvati tog položaja da bi se sprečile nemačke represalije, koje su sprovođene kao odmazda za ustanak u Srbiji”, kaže Dimitrijević.