Seoba Srba u Rusiju – otišli da ih nema

Izraz revolta, nepoverenja u sopstvenu državu, pritisak na političke faktore u zemlji i van nje, vapaj nemoćnih, poziv u pomoć zbog albanske represije, nepromišljenost i jeftina propaganda, samo su neke od ocena kojima se u ovdašnjoj javnosti kvalifikuje zahtev Srba sa Kosova i Metohije da dobiju rusko državljanstvo. Broj potpisnika peticije premašio je 22.000 ljudi, što izaziva pažnju i u Rusiji, gde se protekle srede čula i reč predsednika Dmitrija Medvedeva. Kako to tvrdi Dmitrij Rogozin, stalni predstavnik Rusije u NATO-u, Medvedev je naložio ruskom Ministarstvu spoljnih poslova da „prouči određene mogućnosti odgovora“, pošto je reč o „situaciji bez presedana“. Reakcija Rusije će biti „eksperimentalna“, rekao je Rogozin.

U ovakvim okolnostima ima razloga za podsećanje na dalju prošlost, pošto su Srbi još u vreme Petra Velikog osnovali u južnoj Rusiji svoje prvo vojničko naselje, da bi za vladavine carice Jelisavete, velika grupacija Srba,  1571. otišla iz Banata, Srema i Bačke, na teritoriju današnje Ukrajine, gde je na obalama Dnjepra, oformila dve naseobine, Novu Srbiju i Slavenosrbiju. Ova vojnička naselja osnovana su u uslovima složene političke i diplomatske igre habsburškog i ruskog dvora, kada je Mariji Tereziji bilo preko potrebno savezništvo ruske carice Jelisavete, zbog suprotstavljanja Otomanskom carstvu i Pruskoj Fridriha Drugog. Zato je bečki dvor i dopustio da Srbi graničari iz Potisja i Pomorišja, posle ukidanja vojne granice u tim oblastima 1741. dobiju rusko podanstvo i tamo osnuju svoja vojnička naselja. O tim migracijama koje su Milošu Crnjanskom poslužile kao osnova za roman „Seobe”, upravo je objavljena pomalo zaboravljena studija akademika Mite Kostića „Srpska naselja u Rusiji”, koju je on štampao 1923. godine u „Srpskom etnografskom zborniku”. Kostićevo istraživanje, zajedno sa njegovim radovima o grofu Koleru i srpskim privilegijama u Austrougarskoj, objavilo je nedavno, u obimnoj, izvanredno opremljenoj knjizi, Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta” iz Zagreba.

Ukidanje Moriške i Potiske vojne krajine u Ugarskoj, bilo je neposredni povod za iseljavanje Srba u Rusiju, ali su na to uticali dublji socijalni, politički, verski i nacionalni razlozi. S privilegovanim graničarskim statusom Srba nisu se mirili Mađari, a kada su pomenute vojne krajine ukinute, većina Srba je odbila stavljanje pod ugarsku županijsku vlast i status mađarskih kmetova.  Iako je u to vreme srpska milicija činila više od polovine austrijske vojske, Srbi su se ubrzo našli u očajnom stanju. „U gorem smo položaju od robova”, pisali su u jednoj od svojih žalbi. Nezadovoljstvo je raslo i učvršćivalo ideju o seobi, pogotovo među 2.200 srpskih porodica, preseljenih iz Pomorišja i Potisja u Banat. Pukovnik graničarske srpske milicije Jovan Horvat je baš među njima pokrenuo seobu u Rusiju. Imao je u tome veliku podršku ruskog poslanika u Beču grofa Mihaila Petroviča Bestuževa, s kojim je tajno stupio u vezu, što mu je pomoglo da ga Marija Terezija 5. jula 1751. otpusti iz njene vojske i pređe u Rusiju. Samo dva dana kasnije ruska carica Jelisaveta zapovedila je Bestuževu da javi Horvatu „da će ne samo on s drugim oficirima, nego koliko god njih bi od srpskog naroda u našu imperiju preći htelo, kao jednoverni s nama u službi, u podanstvo naše primljeni biti”. Seobi 2.200 srpskih porodica iz Banata bio je otvoren put, što je bilo praćeno mnogim tajnim akcijama, dovijanjima diplomatskim i svake druge vrste. Prva grupa Srba, 218 duša predvođenih Horvatom, stigla je u Kijev 10. oktobra 1751. a 11. januara 1752. ruski Vojni kolegijum dozvolio im je osnivanje naselja Nova Srbija. Potpukovnik Miloš Šević se sa oko 800 ljudi, u septembru 1752. takođe uputio u Rusiju, a krajem maja naredne godine osnovao je Slavenosrbiju u kojoj je ubrzo podignuto petnaestak sela. Procenjuje se da je u naseljima Nove Srbije živelo više od 2.200 srpskih porodica, a u Slavenosrbiji više od 3.000 duša.  Kada je Rusija nastavila prodor ka Crnom i Azovskom moru, migracioni tok Srba ka Rusiji već je bio presečen, a carica Katarina Druga je pojačala kolonizaciju srpskih enklava Rusima. Kada su u leto 1764. obe ukinute, Nova Srbija je preimenovana u Novorosijsku guberniju, a Slavenoserbija u Ekaterinsku provinciju novorosijske gubernije. Asimilacija doseljenih Srba odvijala se brzo, tako da Sava Tekelija već 1811. nije zatekao nikoga od svog roda u Novomirgorodu. Prema statistici iz 1862. srpskog porekla sećalo se tek oko hiljadu ljudi, a u statistici iz 1900. Srbi se više ne pominju. Danas su o njihovoj davnoj seobi u Rusiju možda ostala da svedoče imena naselja iz postojbine, koja su poneli u Rusiju: Zemun, Vukovar, Glogovac, Vršac, Senta, Pančevo, Subotica, Mošorin, Turija, Kanjiža...

Slobodan Kljakić