De­ca u slu­žbi taj­ne po­li­ci­je

Spe­ci­jal­no za „Po­li­ti­ku”

Prag – Slu­žba dr­žav­ne bez­bed­no­sti u biv­šoj ko­mu­ni­stič­koj Če­ho­slo­vač­koj ima­la je agen­te i me­đu đa­ci­ma osnov­ci­ma. U Slo­vač­koj upra­vo ovih da­na iz­la­zi knji­ga – sve­do­čan­stvo čo­ve­ka ko­ji tvr­di da je bio špi­jun voj­ne kon­tra­o­ba­ve­štaj­ne slu­žbe još kao de­se­to­go­di­šnjak.

Autor knji­ge „Bio sam deč­ji špi­jun” ima sa­da 56 go­di­na i ži­vi u jed­nom me­stu na ju­gu ze­mlje. Pa­vel K. ne že­li da se o nje­mu zna ni­šta vi­še osim onog što je na­pi­sao u knji­zi.

Tvr­di da su ga 1964. „re­gru­to­va­li” u špi­ju­ne u jed­nom pi­o­nir­skom let­njem lo­go­ru. Obu­ka je tre­ba­lo da se pro­ve­de u biv­šem voj­nom sa­na­to­ri­ju­mu u ta­tran­skom me­stu No­va Po­li­jan­ka. „To je smi­slio je­dan pro­fe­sor iz Pra­ga ko­ji je još živ.”

Deč­ji špi­ju­ni su na­vod­no bi­li an­ga­žo­va­ni pr­ven­stve­no ra­di špi­ju­ni­ra­nje pri­vat­nog ži­vo­ta vi­so­kih funk­ci­o­ne­ra, jer se na de­cu naj­ma­nje sum­nja­lo da su tu gde su ra­di špi­ju­ni­ra­nja. Ukup­no je pla­ni­ra­no da kroz obu­ku pro­đe do 200 de­ča­ka.

Či­tav po­du­hvat se za­vr­ša­va ne­u­spe­šnom ak­ci­jom pro­tiv jed­nog tr­gov­ca oruž­ja u Grč­koj, pri če­mu jed­no de­te tra­gič­no umi­re. Slu­žbe­na ver­zi­ja je bi­la da se ne­sre­ća do­go­di­la na pla­ni­na­re­nju u Ta­tra­ma.

„Dru­gar ko­ji se ubio po­ti­cao je iz jed­nog ma­log me­sta kod Ban­ske Bi­stri­ce. Ne­gde de­ve­de­se­tih sam us­po­sta­vio kon­takt s nje­go­vim ro­di­te­lji­ma i is­pri­čao sam im isti­nu. Oni su u me­đu­vre­me­nu umr­li”, is­pri­čao je autor naj­u­gled­ni­jem slo­vač­kom li­stu SME.

Do­sad ni­je bi­lo po­zna­to da su taj­ne slu­žbe ko­mu­ni­stič­ke ČSSR zlo­u­po­tre­blja­va­le de­cu za špi­ju­na­žu. O to­me ni­šta ne zna ni Eva Mi­hal­ko­va iz Ure­da za do­ku­men­ta­ci­ju i is­tra­ži­va­nje zlo­či­na ko­mu­ni­zma pri če­škom mi­ni­star­stvu unu­tar­njih po­slo­va: „O to­me ne­ma­mo ni­ka­kav pi­sa­ni trag.” 

Lju­di ko­ji su ra­di­li u biv­šem voj­nom sa­na­to­ri­ju­mu u No­voj Po­li­jan­ki ne se­ća­ju se da su ta­mo ikad bo­ra­vi­la de­ca. To je bi­la voj­na usta­no­va, s voj­nim re­ži­mom, pri­stup ta­mo ni­su ima­la de­ca, tvr­de oni.

Mi­lan Bar­ta, iz pra­škog In­sti­tu­ta za iz­u­ča­va­nje to­ta­li­tar­nih re­ži­ma, sma­tra da je te­ško mo­gu­će da o tom pro­jek­tu ni­su sa­ču­va­li ni­ka­kvi do­ka­zi, ni sve­do­čan­stva.

Taj­ne slu­žbe je­su ko­ri­sti­le mla­de, ali znat­no sta­ri­je od de­se­to­go­di­šnja­ka. Ali i u tim slu­ča­je­vi­ma se ni­je ra­di­lo o ob­u­če­nim špi­ju­ni­ma, ne­go o pla­će­nim de­nun­ci­jan­ti­ma. „Bi­lo je to”, ka­že Bar­ta, „ipak, do­sta ret­ko, uglav­nom, osam­de­se­tih go­di­na. S mla­di­ma iz­me­đu 15 i 18 go­di­na sa­rad­nja je bi­la do­bro­volj­na.”

Ti­pi­čan slu­čaj iz ar­hi­va zbio se 1982. u sred­njo­če­škom Melj­ni­ku, gde je iz­ve­sna ma­tu­rant­ki­nja Iva­na „cin­ka­ri­la” slu­žbi dr­žav­ne bez­bed­no­sti svo­je škol­ske dru­go­ve i dru­ga­ri­ce ko od njih slu­ša ra­dio Slo­bod­nu Evro­pu, pe­sme „an­ti­dr­žav­nog” kan­ta­u­to­ra u emi­gra­ci­ji Ka­re­la Kri­la, sa­sta­je se sa sve­šte­ni­ci­ma... Dvo­ji­ca đa­ka su na osno­vu tih pot­ka­zi­va­nja is­klju­če­na iz ško­le, sed­mo­ro su ka­žnje­ni sni­ža­va­njem oce­na iz vla­da­nja, što im je prak­tič­no one­mo­gu­ći­lo da­lje ško­lo­va­nje.

Pa­ve­la K. ni­su iz­ne­na­di­la ova­kva re­a­go­va­nja. Ka­že da cilj nje­go­ve knji­ge ni­je da ne­ke lju­de uve­ra­va da se to za­i­sta do­go­di­lo ne­go da upo­zo­ri da se ta­ko ne­što ni­kad vi­še ne bi sme­lo do­go­di­ti.