Mirno, tiho srce

Nedavno, na Solunskom festivalu "Zlatni Aleksandar", a za životno delo, pripao je Čenu Kajgeu (Peking, 1952), kultnom reditelju, pripadniku takozvane "pete generacije" kineskih filmskih stvaralaca (zajedno sa svojim nekadašnjim snimateljem, a kasnije i kolegom u konkurentskom odnosu – Žangom Jimouom). Oni su odrastali, školovali se i stasavali u dramatičnim okolnostima Kulturne revolucije, da bi snagom svojih dela probili sve kulturne barijere i kineski film 80-ih 20. veka načinili internacionalno poznatim i priznatim.

Autor internacionalno nagrađivanih filmova kao što su "Žuta zemlja", "Zavodljivi mesec", "Imperator i ubica", "Zajedno", i pravog remek-dela "Zbogom moja konkubino" ("Zlatna palma" i dve nominacije za Oskara), već početkom 2006. na Berlinskom festivalu predstavio je svoj epski spektakl "Obećanje" u koji je uloženo čak 35 miliona dolara, što ga čini najskupljim filmom ikada snimljenim u Kini.

U ovom filmu epohe, snimljenom u gotovo nestvarno lepim graničnim predelima provincije Junan i Tibeta, uz upotrebu modernih filmskih specijalnih efekata ("Tehnologija nikada nije bila niti će biti duša filma, nju čine ljudi..."), Čen Kajge kroz tradiciju, verovanja, kulturu i veštine svojih srednjovekovnih junaka, metaforički govori i o Kini 21. veka...

● Ponudili ste nam film epohe i obilje uzbudljive akcije, a zapravo ste nas suočili sa pitanjima morala, vere i ljubavi?

– Mislim da je ovaj film kao ogledalo u kojem ljudi mogu da vide svoj odraz jer veruju u različite stvari. On predstavlja generacije Kineza tokom vremena i ono za šta su se borili – za pobedu, za slavu. Međutim, mnogi od njih su zarobljenici u srcu, prilično konfuzni u odnosu na ono što misle da mogu da urade i to ne samo na spiritualnom nivou. Sloboda i sudbina su esencijalne stvari i mnogi nisu srećni jer smatraju da su kontrolisani sudbinom. Ali, šta je sudbina i kakvu sudbinu imate, umnogome zavisi od toga kakvi ste i ko ste.

● Govorite o slobodi, osvajanju slobode, ali šta je za Vas sloboda?

– U prošlosti je Kina bila veoma zatvoreno društvo u kojem ljudi često nisu imali ni pomisao o slobodi. To znači da u to vreme nije bilo jasne ideje o tome šta znači biti slobodan. Pošto se Kina otvorila ka svetu, ljudi su počeli da osećaju i strah za posao, za mesto življenja, ali i mogućnost da biraju posao i mesto gde će živeti. To im je stvorilo pomisao da su slobodni ljudi. A, zapravo, nisu jer da bi bili istinski slobodni morali bi prvo da oslobode sopstveno srce. Otkako kineska ekonomija raste i postaje sve veća i veća, mesto u srcu postaje sve manje i manje. Onako kako ja razumem slobodu, ona za mene znači sloboda srca. Ako imate slobodu srca možete da uradite toliko mnogo različitih stvari, a ne samo da trčite za novcem. Jer, novac je glavna preokupacija velikog broja današnjih Kineza.

● Nije li to i svojevrsno plaćanje danka globalizaciji? I Vi morate da mislite na novac?

– To je u osnovi tačno, no, mislim da sam prolazeći kroz različita životna iskustva u suštini postao budista. Želeo bih da imam veoma mirno i tiho srce. Mislim da je moje srce veoma mirno i korespondira sa spoljašnjim svetom na način na koji ja to želim. I zato smatram da je snimanje filma samo snimanje filma i ništa više. Moja obaveza je, naravno, da ga pratim po festivalima na kojima se on suočava sa toliko različitom publikom i kritičarima, ali ja sa mojim filmom "komuniciram" samo preko svog srca...

●"Obećanje" je za kineske uslove neverovatno skup film. Lako je reći "ja sam ga snimao samo svojim srcem", ali iza toga stoje velika sredstva. Kakva je onda Vaša odgovornost?

– Moja je odgovornost u tome da snimim što bolji film, film koji će svim umetnicima koji u njemu rade stvoriti priliku da pokažu svetu azijsku kulturu i tradiciju. Da pokažu sposobnost filmskog korespondiranja sa zapadnim svetom. Bio sam prilično nervozan, jer nikada pre nisam bio u poziciji da potrošim toliko mnogo novca. Bilo je potrebno strpljenja i mnogo ljubavi. Uostalom, sudbinu možete promeniti jedino uz pomoć ljubavi. Znam, zvuči apstraktno, ali je istinito. Mi se suočavamo sa teškim izazovima globalizacije, čak se i zapitamo zašto se još uvek zovemo Kinezima.

● Da li u izazove globalizacije spada i takozvani novi kineski film?

– Pokušavamo da promenimo nešto u jeziku novog kineskog filma. To je i moja generacija reditelja svojevremeno pokušavala da uradi, još dok smo bili studenti Filmske akademije u Pekingu, pre i posle Kulturne revolucije. Želeli smo da snimamo filmove koji ne bi bili u funkciji političke propagande, koji ne bi bili opterećeni sa previše "misaonih" dijaloga, već bi omogućavali gledaocima da nešto vide, osete, i sami zaključe. Mislim da je u svemu sada najveći problem što je više od 75 odsto svetskog tržišta okupirano holivudskim filmom, čak i u Kini. To otvara pitanje biti ili ne biti. Treba da pokažemo da smo još uvek tu, da smo spremni da ponudimo nešto interesantno publici koja ima visoka očekivanja od domaćeg filma.

● A da li ste motivaciju za ovakav film, onako tajno, duboko u sebi, možda pronašli i u želji da se takmičite sa svojim kolegama Žangom Jimouom ili, možda, čak i Angom Lijem, koji su već snimili slične spektakle epohe?

– Ne mislim da je Ang Li još uvek kineski reditelj, on je američki reditelj. Nisam ubeđen da može da postoji konkurencija između mene i Anga Lija. Međutim, očigledno je da Žang Jimou još uvek radi i u Kini i da je kineski reditelj. Manje-više, mi smo bili saradnici ali i konkurenti kroz čitavu karijeru koja je dobrim delom tekla paralelno. Ali, moram reći da smo i jedan i drugi u teškoj poziciji u odnosu na to koliko možemo da uradimo i koliko daleko možemo da idemo. Nagađam da i jedan i drugi još uvek imamo mnogo dobrih i interesantnih priča koje bismo želeli da ispričamo, ali vreme za to još nije došlo. Moram da kažem da smo i mi zbunjeni, i sa nadom da imamo i bolji izbor u bližoj budućnosti. Osluškujem i primećujem da je moje srce veoma tiho i ne želi da viče: "Hej, ja sam tu, mogu da uradim još mnoge dobre stvari i da pokažem šta još ima u njemu!".

● Možete li sada da snimite film o Kulturnoj revoluciji?

– Još ne. Možda u dogledno vreme. Pokušavam to da uradim, jer sam  ceo taj period iskusio na sopstvenoj koži, tako da znam šta se i kako dešavalo. Ono što pokušavam da uradim jeste da ne šokiram zapadnu publiku koja bi posle mogla da kaže: "O moj Bože, pa u to vreme nije bilo nikakvih ljudskih prava". To nije moja namera ni moja želja. Mislim da je mnogo važnija stvar pomoći kineskoj publici da nauči stvari iz sopstvene istorije, kako se one više nikada ne bi ponavljale. Moglo bi se reći da su osnovne stvari iz Kulturne revolucije još tu, i mislim da vlasti to znaju, zato i ne vole to ni da pominju. Društvena stabilnost je uvek osnovni obzir, ali ja ne vidim kako se ta stabilnost može narušiti snimanjem dobrih filmova.

--------------------------------------------------------------------------

Reditelj kao alpinista, film kao pušenje

Filmski reditelj je poput alpiniste. On se uvek penje na istu planinu, ponekad iz različitog ugla ili sa različite strane. Nije važno da li snimam dokumentarni ili igrani film, uvek pokušavam da predstavim istu stvar: ljudsku prirodu... Film je, poput cigareta, teško ostaviti. Znaš da ti smeta, da popušta zdravlje, da patiš, ali nastavljaš da pušiš, odnosno da ih snimaš...