Prevod kao istraživanje

"Prevodiočevo je da prevodi, a ne da govori o svom prevodu", rekla je, između ostalog, svojim kolegama i prijateljima dr Ljiljana Crepajac, ovogodišnja dobitnica nagrade za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Vrstan filolog, koja je srpski izbor antičke literature upotpunila prevodima Tacitovih "Anala", Aristotelove "Politike", Aristofanovih "Žena u skupštini" i Sofoklovog "Cara Edipa", nije pristala na intervju. Smatrala je, skromno, da delo više od reči predstavlja nečiji rad, ali nam je, ipak, otkrila neke zanimljive detalje iz lepog i mukotrpnog rada prevodioca.

– Ceo posao prevođenja sa klasičnih jezika spada u istraživanja – rekla nam je Ljiljana Crepajac u svom kabinetu krcatom knjigama. – I, kada je delo prevedeno, prevodioca čekaju još dva, na prvi pogled neprevodilačka posla. Prvi, da napiše uvodnu studiju u kojoj će, na osnovu najbolje dostupne literature, čitaoca upoznati sa istorijskim, socijalnim, kulturnim i drugim okolnostima u kojima je delo pisano. I drugi, isto odgovoran posao jeste pisanje informativnog komentara koji gotovo svaki antički tekst iziskuje. Na primer, uz 430 strana Tacitovog teksta "Anala" dato je blizu 300 strana komentara, čime postaje jasno zašto se prevodi dela grčkih i rimskih pisaca smatraju naučnim radovima i tako vrednuju.

Napor nije uzaludan

Čuveno Tacitovo istoriografsko delo u njenom prevodu potvrđuje, međutim, i nepisano pravilo da intelektualni napor nije nikada uzaludan i neprimećen. Jer, Miloš Crnjanski je 1971. godine, baš povodom ove knjige, rekao da je "tako kulturna, tako duboka, da ni u Parizu ni u Londonu za 25 godina nisam imao priliku da o Tiberiju, koga poznajem u prste, čitam takvu knjigu kao što je ta žena vanredno ispisala".

Granice "sveta prevođenja" Ljiljana Crepajac osvetlila nam je pričom o istoriji Katedre za klasične jezike i književnost, koja je osnovana na Velikoj školi 22. novembra 1875. godine, a danas postoji kao Odeljenje za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dolaskom Nikole Vulića na Veliku školu 1897. godine obrazovan je Centar za proučavanje antike, kada je osnovan i Seminar za istoriju starog veka. U radu Seminara učestvovale su i Katedra za klasičnu filologiju i Katedra za arheologiju. Prevodilačka aktivnost nastavljena je postavljanjem Veselina Čajkanovića za docenta za latinski jezik i književnost. "Posle njega usledila je sjajna plejada prevodilaca", priča nam Ljiljana Crepajac i izdvaja Miloša Đurića, našeg najplodnijeg prevodioca, Anicu Savić Rebac, Miroslava Markovića.

Bilo je i prevodilaca koji svoje klasično obrazovanje nisu stekli na Katedri za klasičnu filologiju, a među njima je poznat slučaj Ksenije Atanasijević. Pitali smo gospođu Crepajac šta misli o nepravdi koja je učinjena ovoj naučnici, prvoj doktorki filozofije kod nas. "Kao što je poznato, Ksenija Atanasijević prošla je kroz velika iskušenja, pre svega zato što su u to vreme žene bile diskriminisane i na Univerzitetu. A zatim i zbog svoje slobodoumnosti i svog kritičkog odnosa prema savremenim događanjima. Bila je mnogostruko kažnjavana. Ali je, doduše kasno, doživela da njen ugled izuzetno poraste. Time je potvrdila Tacitove reči da "kažnjenim herojima duha raste ugled", kaže Ljiljana Crepajac.

Različita čitanja

Svoje mesto na mapi ovog jedinstvenog sveta naša sagovornica beleži kao učenica pomenutih prevodilaca i pridružuje sebi, uz mnoge druge, i Radmilu Šalabalić, Dušanku Obradović i Ljubomira Crepajca. I pored toga što je prevodilački posao, kako bi rekla Isidora Sekulić "muka od muk