Posla ima a džepovi prazni

Kraljevo – Kada bi u kraljevačkoj fabrici gibnjeva i opruga, poznatoj pod nazivom „Gibnjara”, zaustavili mašine i, recimo, proglasili stečaj ostalo bi para za izmirenje dugova radnicima za pet zaostalih plata. Međutim, šta dalje? Za novu proizvodnju ne bi bilo repromaterijala, odnosno čelika i tu bi bio kraj poslovanja. To očigledno nije rešenje, ali ni ovako ne ide, tvrde radnici, jer bez plata ne mogu da izdrže. Ne može se, tvrde, unedogled na teret naših, radničkih „pleća” održavati rad pogona.

Ipak, za još strpljenja zalaže se rukovodstvo na čelu sa direktorom Miroslavom Veselinovićem, nadajući se da će najpre država priskočiti u pomoć. Naime, „Gibnjara” ima posla, ima šansi da posle svih posrnuća krene u rentabilnu proizvodnju, u profitabilno poslovanje. Tu se već za poznatog kupca u Nemačkoj proizvode gibnjevi, a na pomolu je i novi ugovor, novi izvozni posao kojim bi sa sadašnjih 600 tona godišnje udvostručili proizvodnju.

– Nadamo se da će država priskočiti u pomoć, a drugo rešenje je samo neka vrsta partnerstva sa kupcima. Sve ostalo, poput nekih predloga za stečaj, bilo bi pogrešno. Ovaj pogon, posle neuspešne privatizacije, nije u restrukturiranju, dakle plaćamo sve dugove, sve troškove, sve obaveze... Ali, najveća je stavka nabavka repromaterijala za koji nemamo gotovog novca, takozvanih obrtnih sredstava i to je najveća nevolja i kočnica za fabriku – ističe direktor Miroslav Veselinović.

Neka vrsta zatvorenog kruga je i to što „Gibnjara”, gde se nekada proizvodilo oko 17 tona opruga i gibnjeva, teško može u novu privatizaciju. Na smanjeno interesovanje potencijalnih kupaca utiče dug od oko četiri miliona evra koji je tokom 2008. godine stvorio i ostavio bivši vlasnik, nemačka firma „Stirija federn”. Najveći deo, oko 3,5 miliona, na naplatu stiže za dve godine, a deo duga, od oko petsto hiljada evra, kako nam Veselinović objašnjava, potrošen u vreme gazdovanja „Stirije”, uglavnom za plate sa bonusima koje su dostizale i iznose od oko 11.000 evra mesečno, sada se vraća.

Nije rešenje ni da se, čak i kada bi moglo, akcije podele radnicima, jer opet ne bi bilo novca za repromaterijal i investicije. A ne može dalje ni ovako: da veći deo imovine bude pod kontrolom države a da država bude nezainteresovan „menadžer”.

– Opet je to, ta nada u pomoć države najbolje i samo je to izlaz iz ovog začaranog kruga. Zato smo išli i tražili od Agencije i Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj neku pomoć, neki kredit. Obećali su, ali još ništa, a mi ne možemo da podnosimo dalje teret konsolidacije pogona iako imamo i kvalitetan proizvod i kvalitetne kupce. Verujte, strpljenje i razumevanje je pri kraju pošto ljudi nemaju za hleb, nemaju za prevoz da bi došli na posao – tvrdi Milenko Đorđević, predsednik samostalnog sindikata u „Gibnjari”.

M. Dugalić