Igre pred provalijom

Običnom posmatraču krize evropskih dugova izgleda, kao u onoj igri, da automobili nezaustavljivo idu ka provaliji, a da niko ništa ne preduzima, pa čak ni da se sprema da iskoči. Sve sugeriše da su evropski akteri vezani uz nerazmrsiv čvor iz koga nema izlaza.

Jer, kamate koje se plaćaju na državne obveznice rastu, čak i za Francusku i Nemačku, što govori da finansijsko tržište gubi poverenje ne samo u najugroženije zemlje, već i u one najsolidnije. Uzrok ovom poslednjem je sve šire uverenje da će se kriza južnog krila EU neminovno preneti i na sever, bilo kroz transfere ka jugu bilo kroz recesiju.

A političari ko političari: puno pričaju, malo rade, a još manje urade. Već dve godine se kriza dugova širi, a sve što je preduzeto bilo je prekasno i premalo. Ponekad deluju kao ovi naši, sa puno marketinga i malo stvarne želje da se nešto uradi.

Evrozona ima dva kratkoročna načina da olakša krizu. Prvi je kroz masovne kupovine državnih obveznica od strane Evropske centralne banke, što bi svakako oborilo kamatne stope i olakšalo teret dugova. Naličje je nepovoljno: verovatna inflacija i gubitak poverenja investitora u ECB.

Drugi način je izdavanje zajedničke, evropske obveznice, čime bi se ugled i možda pare prenosile sa severa na jug. Naličje je opet nepovoljno: jedni finansiraju druge, što solidniji i bogatiji ne žele da čine.

Iza scene se, međutim, odvija složena politička igra. Grupa ugroženih zemalja ne preduzima dovoljne, a bolne finansijske i socijalne poteze, sve u nadi da će sever, čitaj Nemačka, popustiti i saglasiti se bilo sa širokom akcijom ECB bilo sa evro obveznicama. To bi im donelo trenutno olakšanje situacije, a za dalju budućnost se ne sekiraju. Primer takvog ponašanja je Grčka, koja i dalje ne uspeva da smanji potrošnju koliko treba i da naplati poreza koliko treba, pa je i deficit znatno veći nego što je planirano.

Njihova nada da će Nemačka popustiti zasniva se na proceni da bi i za nju bilo loše da dođe do kolapsa evra i Evropske unije, pa će, nadaju se, pristati na dugoročno loše poteze da bi sada spasla ugroženi veliki projekt.

Sa druge strane, Nemačka (svakako uz saglasnost ostalih severnih zemalja) odbacuje dva pomenuta metoda trenutne sanacije kao kontraproduktivna na dugi rok, baš iz istog razloga iz koga ih južne zemlje žele: zna da će se onda nastaviti po starom, tj. da će manje solidne zemlje produžiti da troškare i zadužuju se, a račun prebacivati na solidnije preko inflacije ili evro obveznica.

I tako: i jedna i druga strana očekuju da će, pred provalijom, ona druga prva popustiti, tako da je, za sada, ishod neizvestan. Niko ne popušta.

Cilj Nemačke je da se napuste pravila igre koja su do sada funkcionisala – da svaka članica slobodno vodi fiskalnu politiku, a da njene eventualne loše posledice prebaci na sve ostale.

Stoga Merkelova traži uspostavljanje novih pravila fiskalne odgovornosti, po kojima bi se unapred sprečavale politike koje vode prevelikom zaduživanju i po kojima bi se finansije zemlje koja se ipak nađe u krizi podvrgle nekoj vrsti prinudne uprave Brisela.

Problem Nemačke strategije jeste to što je složena: za promenu pravila igre, što zahteva i promenu evropskih ugovora, potrebno je obezbediti saglasnost svih 27 članica i potrošiti dosta vremena na formalnosti, a u vremenu kada je potrebna hitna akcija.

Na kraju će se možda usvojiti kompromisna varijanta: nemački predlog će proći, ali razblažen, a u međuvremenu će, dok se izglasaju promene, ECB podmetnuti leđa. Biće to pravo evropsko rešenje kojim niko nije zadovoljan.