Crkva i avion

NIŠ, decembra – Na kraju svake godine prave se popisi i rang-liste uspeha, rekorda i drugih vrednih rezultata. A zašto ne bismo – kaže mi jedan prijatelj – sačinili i spisak nerazumnih i teško razumljivih nevaljalstava, "poduhvata" koji su bili, kako se kaže, "u korist opšte štete", a koje obično nazivamo vandalizmima? Od takvih godišnjih osvrta bi, objašnjava, sigurno bilo nekog rezultata: ako dobijeni zbir i ne uputi na nekakvo naravoučenije, pa da sličnih "podviga" bude manje, onda bi možda bila naglašena potreba da se izvede računica koliko sve to samo u jednoj godini košta.

Ovaj Nišlija je popisao takva (ne)dela u svom gradu, ali je, kaže, potrebno, a nije lako, da se naprave i rang-liste, recimo, po štetnosti ili po tome koliko je šta do besmislenosti neverovatno. Što nameće mogućnost, i potrebu, da se te nevaljalštine eventualno podele u dve grupe.

U prvu grupu bi se mogli svrstati vandalizmi iz kojih je počinilac i mogao da izvuče nekakvu korist, ali je moglo bi se reći po narodnoj poslovici, pojedinačna dara mnogo skuplja od opšte mere.

U toj grupi bi, od svega što je tokom 2006. godine u Nišu počinjeno, istaknuto mesto moglo pripasti skidanju oluka koji su na nišku Sabornu crkvu tek bili postavljeni u okviru obnove ovog hrama, izgorelog u požaru pre četiri-pet godina. To ovoj krađi daje posebnu "boju", bez obzira na to da li su oluci završili na otpadima kao staro gvožđe ili su "upotrebljeni u privatne svrhe" .

Isto bi se moglo reći i za masovne krađe nadgrobnih bisti sa spomenika na grobljima u Nišu i okolini. Izuzetnim ih čini, pored neuobičajenog nepoštovanja mrtvih, i to što ih je tokom protekle godine prijavljeno više od pedeset, a posebno to što je samo sa aktivnog niškog Novog groblja odneto trideset i sedam bisti. To govori da se radi o organizovanom poduhvatu, što upućuje i na zaključak da je – kako tumače sociolozi i psiholozi – reč o pojavi koja ukazuje na promenu svesti koja je šira od pojedinačne.

Nekontrolisano vađenje šljunka iz korita Južne Morave i Nišave – kako ukazuju stručnjaci za vodoprivredu – takođe je nedelo u kojem je izazivanje opšte opasnosti nemerljivo veće od pojedinačnih zarada koje se na taj način ostvaruju.

Na podužem spisku dalje slede skidanja, za prodaju kao staro gvožđe, poklopaca s kanalizacionih šahti, i odvaljivanje i odnošenje saobraćajnih znakova da bi se zatvorila neka rupa na kokošinjcu ili na ogradi oko vikendice...

U drugoj grupi mogli bi se poređati vandalizmi kojima je teško naći motivaciju i objašnjenje.

Tu nesporno visoko mesto pripada "poduhvatu" izvedenom na spomeniku Stevanu Sinđeliću na brdu Čegar. Iz neshvatljivih pobuda s postolja je oboren jedan od dva ogromna topa koji su sastavni delovi spomenika. Čelični top iz Prvog svetskog rata je težak nekoliko tona i sigurno je bilo potrebno mnogo truda i snage da se, "ručnim radom", prevrne i ošteti. A mnogo skuplje je bilo vraćanje starog topa na utvrđeno mesto.

Još zanimljivija je priča o čerupanju jednog aviona. Dobila ga je niška osnovna škola "Čegar" kao nagradu za najbolje rezultate u takmičenju "Šta znaš o saobraćaju". Bila je velika svečanost, a bogami i dosta posla, kada je stari ratni avion doteran u školsko dvorište. Bilo je i mnogo zaricanja da će biti očuvana letilica koja neće služiti samo kao atrakcija već i kao nastavno sredstvo. Sada je avion toliko demoliran – polomljeno je i odvaljeno sve što se moglo – da škola ne zna šta će s njim, do da ga ponudi na prodaju kao staro gvožđe. Jer, ne samo što nema para za obnovu jedinstvenog nastavnog sredstva, već ni mogućnosti da neobičan eksponat u školskom dvorištu ubuduće zaštiti.

Na spisku revnosnog Nišlije je i neobičan gradski rekord s nadstrešnicama na autobuskim stajalištima gradskog saobraćaja: ima ih pedeset i, kako je objavljeno, stakleni moduli na njima se obnavljaju jedanput godišnje, ali do sada nijedan nije nepolomljen sastavio mesec dana.

U krš su pretvorene čak i metalne klupe na autobuskim stanicama, dok komunalno preduzeće "Medijana" saopštava da je na kraju ovogodišnje sezone u niškim parkovima krajnji zbir čini više od stotinu polomljenih klupa, od kojih su neke čak iščupane s betonskom osnovom kojom su u zemlju ukopane i učvršćivane.

Spisak se nastavlja sličnim podacima Elektrodistribucije: desetine polomljenih kandelabara i na hiljade sijalica koje se godišnje menjaju zato što su razbijane...

Na kraju ovog neobičnog godišnjeg bilansa roj pitanja. I jedno osnovno: otkud toliko rušilačkog u našem čoveku?

Koliko je tu posledica ratnih dešavanja, a koliko društvenih preloma, pre svega zbog imovinskim promenama?

I koliko je u tome, kao poseban uzrok, izgubljene sposobnosti za razlikovanje društvene imovine, koja je osuđena na nestanak, od opšteg dobra, koje je trajna veličina?