Džudistkinja Jelena četiri puta prvakinja Amerike

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Jelena Veskov će pred kraj marta 2012. proslaviti 13. rođendan, ali već ima sportski staž od devet godina i u porodičnoj kući u Šantiliju (država Virdžinija), oko 50 kilometara jugozapadno od Vašingtona, impresivnu kolekciju velikih i malih šampionskih pehara i medalja koje je osvojila.

Ona, stariji brat Ivan, majka Dragana i otac Aleksandar državljani su Srbije – mamin posao lekara i međunarodnog eksperta za zdravstvo odveo ih je početkom devedesetih prvo u Bocvanu, gde je Jelena i rođena, odakle su se preselili u Ameriku.

Na džudo borilište prvi put je izašla kad je imala jedva četiri godine. Džudom se već bavio njen brat, pa je i ona poželela da bude tako jaka kao on. Pošto je smetala, odveli su je, ali ona se ponovo vraćala sve dok trener nije rekao da ostane i pokazao joj prve zahvate. Sa pravim treninzima počela je sa četiri i po godine.

Od tada ne izlazi iz sala za treninge i borbu. Danas, sa ocem, nekadašnjim košarkašem novosadske „Vojvodine”, koji je i licencirani kondicioni trener, na treninge odlazi u tridesetak kilometara od kuće udaljenu Aleksandriju, gde provodi nekoliko sati, šest dana u nedelji. Dnevno pretrči između šest i osam kilometara, pliva – i svoju veštinu brusi u oko 20 borbi.

Dosadašnji rezultati su joj takvi da je verovatno jedna od najtalentovanijih mladih sportistkinja sve tri države koje smatra svojima: Srbije, Bocvane i Amerike. Pasoše prve dve već ima, a treći, američki, očekuje iduće godine.

Kad smo je posetili i pogledali neke snimke njenih borbi ovde u Americi, videli smo odlučnu devojčicu u kimonu sa grbom i natpisom Srbije (takve nosi kad god može), koja izlazeći na strunjaču prvo istresanjem šaka iz sebe izbaci svu tremu, a onda protivnicu pogleda u oči, uhvati se sa njom i posle nekoliko sekundi je, sjajnom tehnikom, obara na pod.

Kad je sudija proglasi pobednicom, obavezno prva prilazi i protivnici pruža ruku.

Na šta misli kad izađe na borilište?

–Pobediću, pobediću, pobediću – kaže Jelena.

Ima li rivalku negde u svetu koje se pribojava?

– Još nisam naišla na takvu – odgovora samouvereno.

Zasad nosi plavi pojas – pre crnog joj sledi onaj braon – a glavna joj je ambicija da se na Olimpijskim igrama 2016. bori pod zastavom Srbije. Porodica je međutim u dilemi kako da reši problem troškova da bi se borila u Srbiji. Sa Džudo savezom Srbije, čija je članica, ima sporazum po kom ima pravo da na svoj kimono stavlja srpski grb, ali će, po svemu sudeći, na kraju morati da stane pod zastavu one zemlje koja će finansijski moći da isprati njeno sportsko stasavanje.

Što se obrazovanja tiče, ambicija joj je da krene maminim stopama i završi medicinu. U sadašnjoj školi, svi znaju ko je, dečaci joj sesklanjaju sa puta – pošto s nogu doslovno obara i one pet godina od nje starije – a kod drugarica, naravno, uživa status da je u društvu ona ta koja je najviše „kul”.

------------------------------------------------------------------------

Srebro osvojila takmičeći se sa muškarcima

Prebrojavanje pehara i medalja u Jeleninoj zbirci nije lak posao. Dosad je u svojoj kategoriji četiri puta bila „zlatna” na nacionalnim prvenstvima SAD. Dva puta je osvojila i srebrnu medalju, ali u starijem godištu i težinskoj kategoriji.

Osam puta je pobeđivala na državnim prvenstvima Virdžinije, dva puta osvojila srebrnu medalju, a jednom, takmičeći se i sa muškarcima, srebrnu.

U nacionalnim šampionatima Bocvane prvakinja je bila dva puta. Od sportskih suvenira iz Srbije zasad ima samo jedno srebro i jednu bronzu.