Dva cilja političara

Da li se stranke dovoljno zalažu za partnerske političke odnose u Srbiji i da li se zalažu za partnersku spoljnu politiku? Da li osećaj za pravdu odvraća neopredeljene birače od izlaska na izbore? Ili ih odvraća to što možda misle da nemaju za koga da glasaju?

Ako je osećaj za (ne)pravdu to što neopredeljene sprečava da glasaju, onda bismo se moglo upitati – da li oni sebe smatraju žrtvom nepravednog rata Zapada protiv Srbije? Ili sebe istovremeno smatraju i žrtvom neodgovornih srpskih političara?

Ovim pitanjima pridružuje se jedno od "otrovnih pitanja" autora u "Pogledima" (Danica Popović, 7. 12. 2006). U obrazloženju svog prvog neugodnog pitanja upućenog političarima – o siromaštvu i nezaposlenosti, autor ističe da su za rešenje tog pitanja najvažnije strane investicije. Neki tome dodaju i izvoz. Ako je tako, nameće se zaključak da su investicije i izvoz nezamislivi – bez partnerske politike stranaka sa svetom. U tom kontekstu postavlja se i pitanje – u kojoj meri su srpske stranke i privredni faktor?

Izgleda da je sada učinjen jedan krupan korak na putu do stranih investicija i izvoza: Srbija je pristupila NATO partnerstvu. Glavna prepreka bila je, šta bi drugo – političke prirode. Amerika je nosilac novembarske odluke iz Rige o pozivu Srbiji (i BiH i Crnoj Gori) da uđe u partnerstvo. U SAD je verovatno procenjeno da treba da se ojača stabilnost i sigurnost regiona, pre nego što se obelodani status Kosova i Metohije.

Posle srpskih izbora na redu je nastavak partnerskih odnosa sa EU. Na tom putu vide se i prepreke. Nisu "srpska tradicija", ni srpske "prevaziđene" vrednosti prepreke, već osećaj za pravednost srpskih birača – nepravda ih sprečava da se jasno opredele za realnu politiku. Možda je važnija prepreka i to što Srbija ne raspolaže jednim od najvažnijih resursa – dobrim političarima. Ozbiljan problem je i priroda političara.

Čini se da beogradski akteri slede samo dva cilja: prvi – pomoću izbora doći do državnih para i drugi – progurati lične i lično obojene vrednosti i zablude.

Lični ciljevi i okretanje unutrašnjoj politici su verovatno prepreka ostvarivanju parnerstva Srbije sa svetom. Ali i prirodne (ne)sposobnosti aktera: ignorišu i pogrešno procenjuju probleme i to zbog političke nezrelosti, zabluda i nerazlikovanja važnog od nevažnog; preovlađuje neodgovornost – od odgovornosti štite se ili ćutanjem, proglašavanjem tajnom ili napadom; osim toga, oni su neuravnoteženi, haotični i nesređeni, bahati, arogantni, ali i bez moralnih vrednosti – izražena je politička nemoralnost i sklonost lažima, kriminalu, samovolja, tvrdoglavost, zataškavanje (sve je državna tajna); politiku shvataju kao svađanje, optuživanje, agresivnost i "likvidaciju". Nedostaju mudrost, diplomatičnost i respekt.

Problem je u tome što su pobrojane osobine verovatno usađene u prirodu aktera. Prema tome, isti akteri će i dalje biti prisutni na sceni Srbije. A jačina negativnih ispoljavanja će zavisiti od političke ideologije određene grupe i od njenog sastava. Političari sa samo dva cilja, bez interesa za partnerstvo i sa opisanim odlikama, osvajaće vlast i u budućnosti. Čini se, da njih, ni ovog puta, neće imati ko da ometa. Ili to mogu, možda, apstinenti?

Publicista