Trijumfalni zidovi

U godini koja se bliži kraju, u umetnosti i u kulturi bilo je puno događaja koji su se izdvojili po svojim dometima. Podsećamo na njih, u nadi da će biti inspiracija ili opomena za buduće projekte, u izdavaštvu, na filmu, u pozorištu, slikarstvu, muzici, baletu, televiziji…

Godina koju ispraćamo još jednom je potvrdila da se u Srbiji umetnost igre usidrila u Beogradu i Novom Sadu. I, kao da joj se baš ne mrda odatle. Sva velika produkcija tu nastaje i sve značajno što nam iz sveta dolazi ovde stiže. Istinskih misionara igre koji bi joj krčili nove, široke staze zasad nema ni na vidiku. Neke vatrice pojave se, tu i tamo, u savremenom plesu, recimo. Ali, baviti se time u ovom kutku Evrope gotovo se i ne smatra profesijom. Na žalost!

Ovakve hronike po pravilu počinju tamo gde se rodio srpski balet – u Narodnom pozorištu. U 2006. godini prve koreografije u našem najvećem teatru uradili su Petar i Ljubinka Dobrijević, nekad igrači i najbliži saradnici slavnog Morisa Bežara. Njihova dva baleta za jedno veče su Minkusova "Pakita" i "Frančeska da Rimini" P. I. Čajkovskog. Dva baleta za veče dobili smo i na kraju godine. Baletskom muzikom Stravinskog inspirisao se nemački koreograf Ditmar Sajfert koji je na istoj sceni postavio "Žar-pticu" i "Posvećenje proleća". Ipak, najviše medijske pažnje prigrabila je jedna produkcija nešto starijeg godišta – "Ko to tamo peva" Staše Zurovca, predstava koja kao od šale puni dvorane. U priču, kojoj inače ne pripada, uvodimo je zbog ona dva uspešna leta ovog beogradskog baletskog "autobusa" preko Atlantika, zbog gostovanja u Rimu, zbog... Taj let u svet, plus aplauzi, ono je što već dugo nedostaje našoj umetnosti igre.

U velikom beogradskom izlogu igre je i Madlenijanum. Njihov "Volfgang Amade" pravi je naslov za godinu proglašenu Mocartovom. U koreografskoj kreaciji Italijana iz Beča, poznatog Renata Zanele, lepo se kale dva naša mlada igrača: Dejan Kolarov (Mocart) i Milan Rus (Salijeri). Između dva "kompozitora" je primabalerina Ana Pavlović, u liku Mocartove žene Konstance.

I da se malo preselimo u Novi Sad, do Srpskog narodnog pozorišta, naravno. Pomenuti koreograf Zurovac tamo je postavio "Božanstvenu komediju", a iz Foruma za ples iste kuće na pozornicu je izišao "Jezik zidova", koji su potpisali gosti iz Holandije Gaj Vajcman i Roni Haver. To je prva predstava iz SNP izvedena na Bitefu... i – publika je proglasila najboljom. Drugo priznanje stiglo je iz UBUS-a koji im je dodelio našu najveću nagradu u umetnosti igre "Dimitrije Parlić". Novosađanima prvi put.

Beogradski festival igre, mada tek treći, već se može podičiti gostima koji su uvek dobrodošli na svim plesnim meridijanima. Dovoljno je samo reći da su festival otvorili Načo Duato i njegovi madridski igrači, a zatvorio još slavniji holandski NDT, "deca" čuvenog Jiržija Kilijana. Danas je ovo, bez sumnje, najjači festival igre u regionu. Tako je bilo u aprilu, dok je već narednog meseca na sceni "Raša Plaović" održan jubilarni, 10. festival koreografskih minijatura, veći i internacionalniji od svih prethodnih. Možda je to (pred)znak nekih boljih dana za savremeni ples, koji se ovde kao "beskućnik" seli od scene do scene.

Da ne zaboravimo i ekskluzivno gostovanje Bežarove trupe, koje je bilo neka vrsta mosta preko koga se prešlo iz Bitefa u Bemus, zatim obnovu "Samsona i Dalile" Lidije Pilipenko u Narodnom pozorištu, kao i igračke jubileje dvojice prvaka ove kuće. Konstantin Tešea obeležio je 25 godina na sceni, provedenih najvećim delom tu gde se i slavilo, dok je "svojih 20" Svetozar Adamović morao da odloži, iz zdravstvenih razloga. Njegov praznik trebalo je da bude premijera "Žar-ptice". Adamovićev peh, u poslednji čas, nije mogao odložiti premijeru. Zna se: Show must go! Igrač koji nije igrao ipak se posle premijere poklonio publici. A svečanost se odlaže do daljnjeg.