Joca, svome narodu
Da li je takva ponuda nepristojna ili ne, još valja prosuditi. Bilo je i nepristojnijih, ako se sećate. Bilo je viška slobode za ugledne Srbe, sa mnogo luđom, da ne kažemo gorom biografijom nego što je sebi spečalio Amsterdam. Njima, fala bogu ni danas ništa ne fali, a oni nikome ništa niti su dali niti ponudili.
Nije namera ovog autora da pravi neumesne paralele između navedenog Sretena Jocića i društva uglednih Srba koji su uspeli da izbegnu odgovore na neprijatna pitanja i neudobnost pansiona u Bačvanskoj. Skoro da sam siguran da će Dragan Đilas, kao graditelj Beograda, odbiti ponudu kao neozbiljnu, jer istina je, ćuprije se ne grade parama čije se poreklo ne zna, ali se može naslutiti. Tako da gospodin Jocić neće biti u prilici da bude zadužbinar. Zamislite bronzanu ploču na mostu: „Joca Amsterdam, svome narodu!”
Bizarna zatvorska ponuda ilustruje bar dve srpske opsesije: izbore i izgradnju zemlje. Neko je zaista pokušao da g. Sretena proizvede u srpsku verziju Robina Huda, pri čemu se ne zna gde uopšte počinje Šervudska šuma. Advokat čuvenog kontinentalnog robijaša, sasvim slučajno je član Srpske napredne stranke. U svoje vreme, on je bio zvezda preletačkog roka. Među pokrštene radikale stigao je iz vladajuće partije, čak sa mesta generalnog sekretara predsednika republike.
Taj slučaj nije mnogo potresao vladajuću grupaciju: bar ne onoliko koliko su oni strepeli, još manje koliko su se naprednjaci nadali. Posle javnog ekscesa Cvijana (tako se gensek, advokat, naprednjak zove, ili možda preziva) saznali smo zašto je čovek potonuo pod pritiskom svojih limita. Vučić je odmah ocenio da se Cvijan ponašao poput junca u mladom rasadu, pa je našao nužnim da objasni kako uhapšenik nema veze sa SNS, niti će ikad graditi mostove. Dobro je, odahnuli smo. Ako A. V. postane gradonačelnik, biće ćuprija i bez Joce.
Ali, badava. Cvijan je nastavio da rasipa svoje razumevanje stranačke borbe i premošćavanja obala. Uz pohvalu poštenju svoga štićenika, i epsku odu njegovom rodoljubnom altruizmu, advokat je rekao da u svemu tome ne vidi ništa loše. Naprotiv! A upravo je njemu pripala čast da to obznani, jer je: „Lep, pametan, rečit, i to ume najbolje da saopšti!” (citat njegove izjave).
E sad, ako je predizborna agitacija već počela, a svakako jeste, red je da se ozbiljno zabrinemo. Sve političke grupacije koje imaju izglede da „preskoče cenzus”, već su bile i na vlasti i u opoziciji. Ako izuzmemo strategiju nevažećih listića kao „legitimnu apstinenciju” pri glasanju, što ipak jeste stav, pitanje je šta nam se uopšte nudi? Cvijan je i metafora i lakmus papir, koji nam pokazuje aktuelno kadrovsko stanje i u vlasti i u opoziciji.
Gomila podobnih aparatčika, bez kreativnih moći, bez iskustva i znanja, čami u partijskim fiokama, i čeka svoju šansu. I u vladi Mirka Cvetkovića ima primera podatnih, bezličnih adolescenata, kojima je pozicija državnog sekretara prvo radno mesto u životu. Tako je partokratska hidra pojela državu u kojoj se uhlebila, i nastavlja da je razara, jer protiv nje odbrane nema.
Zbog toga je primer advokata Cvijana poučan, nezavisno od njegovih ličnih dometa. Njemu je položaj genseka u predsedništvu bio nedovoljan. U kadrovskoj politici promovisanja nadobudnih juniora u vodeće ministre, ambicije prosečnih se ne mogu izmeriti. Jocićev advokat nije dobro prošao i nije daleko dogurao kod Tome i Vučića, iako SNS kuburi sa kadrovima.
Ima čaršijskih tumačenja da u uslovnom darivanju mosta, Joca zvani Amsterdam nije bio sasvim ozbiljan. Želeo je, navodno, da se naruga graditeljski sterilnoj državi, koja za više od pola veka ne ume da napravi autoput u ravnoj Vojvodini. I na čijim se brzim prugama putuje i 20 kilometara na sat. Jedan očarani putnik iz voza Beograd–Niš, posle deset sati putovanja rekao je: „Voz ide tako sporo, da usputne kafane mogu da služe kao vagon-restoran!”
Beograd je ove godine dobio jedan most, sa najvećim pilonom u Evropi. Opozicija tvrdi da građevina košta pola milijarde evra, i da vredi bar pet „normalnih” mostova, koliko još treba Beogradu.
I najveći srpski graditelj u svim vremenima, Milutin Mrkonjić, traži slobodu. Ali ne za sebe, nego za Miru, Marka, Milanovića, Markovića (Radeta). Za aboliciju svojih prijatelja iz devedesetih, Mrkonjić ne nudi ništa u zamenu. Čak ni dobre rokove za koridore 10, 11 i 12. Nego tek onako, zato što su nevini.
Zar istu stvar nije rekao Cvijan? Razlika je samo u tome što je Vučić pokušao da zataška tako nesuvisle ispade, a Dačić i Cvetković su svoga Mrku ostavili potpuno zapuštenim.