HOD PO MINSKOM POLjU

Svi glavni urednici su isti, svedočim glavom i bradom. Daju vam temu, odrede rok i s nekom vrstom perverzne znatiželje čekaju da pročitaju kako ćete se izboriti s pitanjem ko će formirati vladu i šta će tome ko je formira biti prioriteti.

Da je moja moć pogađanja tolika odavno bih dobio "sedmicu" na Loto-u i posle bih pisao samo zbog zadovoljstva. Najdalje sam dogurao do četiri pogođena broja i to, na žalost, sabrano na dva lutrijska tiketa, pa iskreno preporučujem čitaocu da tekst koji sledi prihvati s velikim zrnom soli, kao neku vrstu nagađanja, čime se čitalac, priznaće i sam, bavi barem u krugu prijatelja kad se okupe oko slavskog pečenja.

Drugim rečima, nemam neka posebna saznanja, ne istražujem javno mnjenje, ne ponderišem uzorke na celinu biračkog tela, niti vladam bilo kojom tehnikom, koja, gle čuda, u zavisnosti od tehničara izbacuje vrlo različite rezultate ispitivanja javnog mnjenja, pa se svaki put iznenadimo koliko je jak onaj koji je platio, a slab onaj koji nije odrešio kesu.

Ali, valjda sam se nakupio dovoljno iskustva pa na političkim kladionicama prolazim bolje nego s igrama na sreću. Manje više pogađam raspored snaga posle izbornih utrka, možda i zato što ne projektujem u te prognoze lična politička očekivanja, pa, recimo i simpatije, već se trudim da realno odmerim koliko će ljudi izaći da glasa i kako će se listići iz kutije preliti na stranke, odnosno na naš život.

Otuda mi je mnogo teži onaj drugi deo teme – šta će biti prioritet nove vlade? Ljudski gledano, prvo će da odahnu. Već sam, naime, prognozirao da će sastavljanje vlade biti jako težak posao s obzirom da neće biti apsolutnog izbornog pobednika i da će morati da se prave postizborne koalicije opterećene programskim, ljudskim i svim drugim različitostima između potencijalnih partnera.

A kad odahnu, verovatno i mi s njima, ispostaviće se da neće vlada određivati prioritete, već će im dnevni red biti nametnut – Kosovo, saradnja s Haškim tribunalom i teško ostvariva socijalna sigurnost i ekonomski napredak.

Mislim da je oko Kosova i Haga sve, manje-više, jasno i da će se stvari srediti ukoliko novoj vladi bude ostavljen nekakav manevarski prostor za odbranu sopstvenog i nacionalnog dostojanstva. Verujem da će i rokovi za presecanje ta dva čvora na omči oko vrata svake odgovorne vlade biti fleksibilni, bez obzira na papire i note koje će kružiti institucijama, osim ukoliko se ne dogodi čudo pa Srpska radikalna stranka bude apsolutni izborni pobednik, što se neće dogoditi.

Oni, radikali, posle prevremenog otvaranja Šešeljevog testamenta, nemaju šansi ni da uđu u neku koaliciju, sve i kad bi neko hteo s njima da deli vlast i u godinama koje slede kruniće svoj izborni potencijal smanjivanjem brojnosti lumpenproletera u Srbiji. Čitam kako Aleksandar Vučić vodi kampanju napadom na spregu tajkuna i drugih partija i s ponosom kaže da u njih nema takvih, što je i logično. Otkud mu ideja da bi, na primer, Miroslav Mišković finansirao njihov projekt da se hleb prodaje za tri dinara po kilogramu.

Drugim rečima, nova vlada Srbije će u 2007. godini biti suočena s izazovom da, u prenosnom smislu, odredi prihvatljivu cenu hleba. Posle jedne uspešne i pregrejane ekonomske godine biće teško ostvarivati iste stope rasta i cenovne stabilnosti u uslovima suženih izvora budžetskih prihoda od prodaje državne imovine. Opstanak nade u bolji život, kao i pomaci ka boljem životu, moraće da se zasnuju na realnim investicijama, a toga, hteli mi to da priznamo ili ne, neće biti bez političke stabilnosti koja, opet, neće biti uspostavljena bez amputacije kosovskog i haškog pitanja.

Mislim da će se u tom trouglu odgovornosti – za Kosovo, Hag i ekonomski oporavak – kretati nova vlada, a to će više ličiti na hod po minskom polju nego na trčanje ka napretku, što nam, jel`te, obećavaju u izbornim porukama. Nova vlada ceo mandat otiraće znoj i suze s narodnog lica i već sam, unapred, pun iskrenog poštovanja prema onom ko se tog posla prihvati, ako ga se prihvati iz namera koje su časnije od uglavljivanja svojih partijskih drugara u upravne odbore onih firmi koje imaju para.

Najverovatnija postizborna kombinacija oko formiranja nove vlade jesu pregovori DS i Koalicije DSS – NS, podržane sa, za obe strane, svarljivim G 17 plus, ukoliko ovi potonji, naravno, preskoče cenzus. Liberali Čede Jovanovića, sami su sebe izuzeli iz te vrste partnerstva, sve i da preskoče cenzus u šta ni sami nisu sigurni. Tu ostaje i tihi partner, SPS, za koga nekako verujem da neće baš ove sezone da nestane sa srpskog političkog neba. Oni bi mogli da obezbede manjinsku podršku svakoj postizbornoj koaliciji, a i cena koju traže nije visoka, ni politički ni materijalno. Ali, pazite, nisam napisao ništa drugo no da će se na tim relacijama voditi pregovori. Dakle, nisam rekao i da će pregovori uspeti.

Pojavila se ovih dana mala, ali ne baš nezasnovana i na prethodnim iskustvima neutemeljena škola mišljenja koja prognozira da će biti nemoguće sastaviti, ne stabilnu, već bilo kakvu vladu i da ćemo imati nove, đurđevdanske izbore. Očekujem da će dve najveće liberalno – demokratske partije, programski barem, DS i DSS – NS, imati približno jednaku podršku u glasačkom telu, ali ne očekujem da će to olakšati pregovore. Naprotiv. Formiranje vlade zavisiće od grupisanja snaga na dnu tabele i nešto mi se čini da će vlada koja bude formirana biti manje stabilna od manjinske vlade Vojislava Koštunice.

U godinama iza nas, a, bogami, i za čitav niz godina unapred, davanje narodnog mandata svakoj vladi biće u duhu mađarske poslovice – "Evo ti ništa i drži ga dobro".

Glavni urednik nedeljnika "Vreme"