Umetnost – energija prosvećenosti

Slikar, kritičar, pisac i osnivač Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Miodrag B. Protić upravo završava treći tom "Nojeve barke". Za razliku od prve dve knjige ovog dela u kojem je autor izneo svoja književno-filozofska poimanja ličnosti i događaja u proteklom veku kada su se zbila i dva krvava svetska rata i desila mnoga naučna otkrića, u ovom tomu on posmatra svet koji se nalazi između dve krajnosti – nade i apokalipse.

Protićeve slike nalaze se u mnogim značajnim ustanovima i muzejima sveta, a o njegovom umetničkom i književnom stvaralaštvu pisali su najistaknutiji naši i svetski kritičari. Pisac je i dvadesetak knjiga među kojima su "Savremenici I, II", "Slika i smisao", "Oblik i vreme", "Srpsko slikarstvo 20. veka", "Otmica Evrope" i, naravno, "Nojeva barka I, II".

– Događaje i probleme koji su početkom 21. veka obeležili sudbonosnim obrtima i saznanjima, biće glavna tema novog nastavka "Nojeve barke". I sam kontinuitet pojedinih životnih tokova ukazuje na moralni i kulturni diskontinuitet. Smatram da se zbog novog konteksta i njegovih posledica 20. vek i početak 21. veka i milenijuma mogu sagledati tek danas – kaže Miodrag B. Protić.

Kakva je u današnjem kontekstu uloga umetnosti uopšte i slike posebno? Ruku na srce, postmodernizam, o kojem ste i Vi pisali, nije što je nekad bio. Kuda sada teži umetnost? Približava li se ono "kraju" kao što je prema Frensisu Fukujami trebalo da se dogodi "kraj istorije", možda i kraj čovečanstva?

– Na ta pitanja ne može se dati jedinstven odgovor: u svetu je uloga umetnosti velika, sve veća, ogromna. U nas mala, nejasna, sve manja. Svesne važnosti te uloge – razvijene zemlje i danas poštuju ono što su već Sokrat, Platon, Aristotel i drugi odmah shvatili: da je umetnost energija prosvećenosti i prosvećivanja. Da ona (navedena je muzika) može uticati na rešavanje državnih, društvenih problema, jer "dušu uči harmoniji, ritmu", "snovima pravednosti". Termin prosvećenosti kao svojstvo umetnosti je stalan – od antičke Grčke preuzima ga antički Rim, od antičkog Rima renesansa, od renesanse prosvetiteljstvo i Francuske revolucije, a od nje danas – zemlje sa najvećim muzejima sveta pa čak i pojedini anti art vidovi, neodadaisti iz grupe Fluksus, na primer.

Ozbiljna vremena zahtevaju ozbiljno promišljanje i delovanje. Pokazalo se da vizuelna umetnost ubrzava integrisanje ljudskog iskustva dijalogom sa masovnim i pojedinačnim posmatračem. Da je priča o "smrti" i "kraju" umetnosti nepojmljiva u dobu kada se svakog meseca u svetu planira ili podigne neki muzej, kada pojedine muzeje dnevno posećuje desetine hiljada ljudi.

Protiv zaborava

To je, dakle, najvažnije za kulturu?

– Najvažnije je kada se cela kultura i umetnička zaostavština usmere u proučavanje, sređivanje i širenje prosvećenosti. Tu ulogu imaju stara i moderena umetnost, čiji je plastični jezik, kao Mendeljejev sistem plastičkih elemenata, u 20. stoleću dovršen: potrošene su sve tipske formalne i sadržajne mogućnosti. Jer oblik predstavlja totalitet od nekoliko činilaca koji se mogu menjati, dopunjavati, međusobno povezivati, ali ne i u beskraj otkrivati. Shvatio sam da je taj novi plastični jezik svakom umetniku omogućio autentičan plastični govor kao jedinstven, neponovljiv otisak njegovog bića, a samoj umetnosti pluralizam individualnih stavova.

Međutim, da ponovim, zaboravi li se, ili odbaci kao "staro" ono što se pokazalo kao trajno, najbolje, uvek novo – novo će biti sve skučenije, siromašnije. Nauka napreduje, umetnost se razvija i zato prva slika preistorijskog čoveka iz špilje ide do "dna budućnosti", u sadašnjost.

U svemu tome kakva je uloga muzeja?

– Pomenuli smo, ogromna, nezamenljiva. Blagodareći muzejima zaveštanje prošlosti recepcijom se pretvara u energiju sadašnjosti. Danas je jasno da umetničko delo mimo muzejske artikulisane postavke "onoga što je bilo" (Ranke), i nije sasvim shvatljivo. Pogotovo nije shvatljivo avangardno delo mimo konteksta na koji je reagovalo. Zato su u nuklearnoj civilizaciji muzeji ustanove koje univerzalnim jezikom i postavkom integrišu svekoliko iskustvo. Postali su škole, nove katedrale. Instrumenti brzog masovnog prosvećivanja: Luvr, dnevno poseti po 40 hiljada ljudi! Bobur i Orsej takođe. Oni ne konstatuju očigledno opasnu krizu, oni je smenjuju. I uče nas da svrha umetnosti nije da odrazi očigledno stanje, nego da ga popravi, prevaziđe.

Uviđajući to Francuska je donela petogodišnji plan "o razvoju umetnosti i kulture u školi", koji polazi od uverenja da je umetničko, estetsko vaspitanje interaktivni činilac saznanja; da ono razvija individualne sposobnosti; olakšava veću dostupnost kulturi; smanjuje socijalnu nejednakost. Slika je dakle okrenuta konstruktivnom horizontu, "duhovnom omotaču istorije", podizanju i širenju svesti. Postaje šifra koja u prostoru i vremenu traži i nalazi "drugog" i u "drugom" svoju aktuelnu suštinu pa joj zato pripadaju i sva tumačenja i svi trenuci njenog života u ljudskom duhu, kao što, prema Strosu, sve verzije mita pripadaju odgovarajućem mitu. Za kritiku je to izazov da umetničko delo kao "nedovršen simbol" dovrši, otkrije njegov "duhovni ekvivalent" i uvede u kolektivnu svest. Novim tumačenjem jučerašnje postaje današnje, staro – novo, "večito".

Slika je važna i za nove medije?

– Da. Tehnički pronalasci fotografije, filma, televizije oslobodili su do tada jedinu manuelnu sliku faktografskog dokumentovanja pa je tom zamenom kao umetnost ostala nezamenljiva. Filozofemu da slika znači ono što predstavlja zamenila je filozofema da ona predstavlja ono što znači. Otuda bi njeno bekstvo iz umetnosti u politiku umnogome bio nelogičan angažman, jer su u iznošenju i tumačenju političkog konteksta novi mediji neuporedivo efikasniji – ulaze u domove milijarde ljudi, obaveštavaju ih o njemu, ali ga i stvaraju "demokratskom" ravnotežom dobra i zla, istine i laži, umnog i trivijalnog, vrhunskog i prosečnog, stvarnog i virtuelnog. Međutim, rasterećena, manuelna slika najbolje čini ono što jedino ona može da čini: okreće se konstruktivnom "horizontu", "duhovnom omotaču istorije", vaspitanju, čuvanju i podizanju vrednosti ljudskog života; modernizovanju "večitih" i večito aktuelnih sadržaja.

"Velika umetnost je nemoguća ili skoro nemoguća, bez temeljne asimilacije velike umetnosti prethodnih perioda", smatra Grindberg (što sam pre pola veka, neznajući za njega, kao aksiom zastupao i sam u polemici sa Gamulinom, u časopisu "Delo"). Bez emocionalnog i intelektualnog obnavljanja najbitnijih istina i vrednosti prošlosti ne može se izgraditi sadašnjost. Zato je danas primarna uloga umetnosti katarza, uozbiljenje. Kako to postići? Odgovor je dat: jedinstvom nauke i kulture, prosvećenošću koja bi izmenila opasne ljudske ciljeve i planetarnim programom okončala siromaštvo, otpočela novu, bolju istoriju čoveka, isključila ratove. Postigla istinsku promenu i spas. Zalagao se za to i sam Openhajmer, tvorac atomske bombe, gotovo odmah po njenoj eksploziji.

Novo vreme kao da je potislo pravu umetnost i to sve zbog "trendova" koje diktira "duh vremena".

– Ako bi se diktat sukcesije "trendova" nametao kao "duh vremena", biće umetnosti bilo bi zamenjeno bićem mode. Umetnost koja je u našem vremenu ne bi bila i umetnost našega vremena, već voluntaristički nametnuta njegova oznaka: konformizam pod maskom svoje suprotnosti. Koji u ime visokih ciljeva potiskuje slobodu niskim nasiljem. I ukidajući načelo autentičnosti, bitno svojstvo čoveka, ukuda i samu umetnost koja podrazumeva da pored jedne stvaralačke volje stane druga, pa i treća, suprotna stvaralačka volja. Jonesko je tvrdio da se pojavio kritičar koji ne zna šta će zastupati sutra, ali zna da će zastupati ono što bude vladajuće.

Napisali ste da je naša sredina više delovala na našu umetnost nego što je naša umetnost delovala na nju. Snosimo zbog toga teške posledice. Koje?

– Krajem osamdesetih i devedesetih počeo je naš zaborav "onoga što je bilo". Delo se najčešće ne smatra živom suštinom, okrenutom određenom duhovnom horizontu; zbirom njegovih interpretacija. U svetu je, da ponovim, suprotno: prošlost je institucionalno uvedena u sadašnjost. A mi žive vrednosti, čim postanu jučerašnje i suprotne našem današnjem opredeljenju, spuštamo u grobnice zaborava. Pitam se zato kako da nas umetnost izvede iz "konteksta" umesto da nas definisanjem i opisivanjem u njega uvodi? I najvažnije: kako da na njega reaguje prosvećeni um? Svakako uvažavanjem one drugačije shvaćene Ničeove istorije, koja današnjeg istraživača neće samo proučavati već i podsticati. "Mi ne želimo da služimo istoriji, saopštava on, samo utoliko, ukoliko ona služi životu". Jer postoji "istorijska granica" koja kao "bolest vremena" život oštećuje i izopačuje.

"Istorijsko i neistorijsko podjednako je nužno za zdravlje pojedinaca, naroda i kulture"; u preobilju istorije bez "omotača neistorijskog" čovek prestaje. Niče dakle traži "horizont", akciju. A njegov preteča Kjerkegor, uz nešto ironije traži ponavljanje, pitajući šta bi život bio bez njega. "Ko bi poželeo da bude neka tabla, na koju vreme svakoga trenutka stavlja neki novi zapis". Stalnim smenjivanjem, prolaženjem novina – prolaznost se ubrzava. "Da s