Greške koje skupo koštaju

Sanja Domazet diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu, na odseku za međunarodno pravo. Magistrirala je na Fakultetu političih nauka, gde radi kao predavač. Njena drama "Punjene tikvice" premijerno je izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1996. godine. Po istoimenoj drami, zajedno sa Slobodanom Šijanom, napisala je scenario za celovečernji film. Drama Sanje Domazet "Krila od olova", posvećena slikarki Mileni Pavlović Barili, izvođena je u Beogradskom dramskom pozorištu. Na radiofonskom festivalu Prix Italia 2004. godine, našu zemlju predstavljala je njena radio drama "Frida". Pozorišna drama "Frida" na repertoaru je teatra "Madlenijanum", gde je premijerno prikazana 2006.

U dnevnom listu "Danas" piše književnu i pozorišnu kritiku. Sanja Domazet je objavila knjigu eseja "Anatomija zanosa" i roman "Ko plače", koji je dobio nagrade "Žensko pero" i "Meša Selimović".

Sanja Domazet objavila je ove godine roman "Azil" i knjigu drama i priča "Moć maske"(obe knjige objavio je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd). Roman "Ko plače" prevodi se na francuski, bugarski i poljski jezik, a roman "Azil" na francuski. Ovih dana počele su u Beogradskom dramskom pozorištu probe drame Sanje Domazet "Disharmonija"(rađene po motivima istoimenog romana A. Jugovića). Komad režira Nebojša Bradić, a premijera se očekuje tokom februara 2007. godine.

U azil dolaze oni za koje u "stvarnom svetu" više nema mesta, koje je okruženje odbacilo. Takvih je danas sve više?

– Dva su toka romana "Azil". Jedan je vezan uz Andreja, slikara koji traži izgubljenu veru, smisao i ljubav, a drugi je u vezi sa Aleksandrom, isceliteljem, koji je upravnik malog azila za duševno obolele, situiranom na jednom ostrvu iza ostrva Krfa. U azilu koji drži Aleksandar nalaze se i neki od onih koje je društvo odbacilo. No, čini se da je danas stepen odbacivanja u ljudskoj zajednici otišao korak dalje. Nekada smo imali otuđenje o kome su govorili Sartr i Kami, a danas više nije ključno da li vas društvo odbacuje ili ne, pošto je čovek počeo da odbacuje samoga sebe. Ovo je pojava koja je zahvatila, čini mi se, čitav svet. Odbacujemo i ono što je najvrednije u nama, sposobnost za ljubav, za radost, za kreaciju. Čovek danas vrši unutarnju, tihu autodestrukciju, kastraciju najfinijeg u sebi, uzvišenog, moralnog, teolozi bi rekli – bogolikog, filozofi bi to nazvali moralnim imperativom, a pesnici – uništavanje poetskog.

Sve se manje piše i govori o najsublimnijem i najlepšem u čoveku – jezik, suštinsko od najsuštinskijeg u nama, sveo se na stotinak kolokvijalnih reči kojima se pišu i novinski tekstovi i literatrura, muzika se mahom svela na disharmoničnu banaliju, o poetskom i filozofskom se još samo govori sporadično i tek u ponekim medijima koji su enklava, azil u odnosu na javni teror gluposti koji postoji u čitavom svetu. Čovekov život tiho se pretvorio u polagano samoubistvo. Ubijamo sami sebe iz dana u dan, uporno, sistematično. Zato nam je i potrebna ovolika industrija zabave i zbog toga ona svuda oko nas cveta. Čovek sopstveni nestanak, na koji je pristao, u kome saučestvuje, želi od samog sebe da sakrije. Sebe ubijamo tako što ubijamo sopstveno vreme, iz časa u čas, tako što obesmišljavamo sopstvene živote, uporno i sistematski, tako što tanjimo, osiromašujemo naš jezik i time slabimo kulturnu matricu iz koje smo potekli i koju ćemo ili sačuvati ili nas neće još dugo biti.

Pucanj u Boga

Ko sme da primi na sebe ulogu "sudije" i nekoga proglasi bolesnim i pošalje ga u azil?

– Danas svi sudimo, neprekidno, iz dana u dan. Što čovek manje zna, lakše sudi i presuđuje, a lakše se odlučuje i na prekršaj svih normi. U osnovi svih naših grešaka je, mahom, neznanje. U dvadesetprvom veku, dogodio nam se paradoks, mi smo informaciju, obilje informacija, zamenili za znanje, a informisanost smo počeli da zamenjujemo sa mudrošću. Zamenili smo unutarnji, psihološki ekran sa televizijskim, osećanja sa čulima, mišljenje sa suđenjem. I to su greške koje skupo koštaju, a čija naplata brzo stiže. Najgenijlanije je o procesu presude i o suđenju samom, progovorio Kafka, u "Procesu", ali ne samo u tom delu, već u kompletnom opusu, i u "Dnevnicima". Slutim da svaki čitalac ovih redova u sebi oseća neku vrstu tihe, nevidljive, ali sveprisutne krivice. Rusi bi to nazvali "grizodušje". Šta se, zapravo, dogodilo? Pucali smo u Boga, ne znajući da time pucamo u sebe, u ono božasnko i najvrednije u nama. Pucali smo u Boga i sada taj metak polako ka nama putuje.

I u ovom "našem svetu" mnogo je onih koji bi mogli da postanu stanovnici azila?

– I poslednji će biti prvi – postulat je koji se ostvario i postvario. U mnogim oblastima, na mnogo mesta, poslednji su na mestu prvih. Ali to nije najstrašnije. Najstrašnije je što su oni koji su zauzeli prestole, mesta, pozicije koje im ne pripadaju, u međuvremenu poverovali u sopstvenu obmanu i sada, pošto ne mogu da opstanu na visinama gde se nalaze(u visinama je ređi vazduh i teže se diše), sopstvene pozicije spuštaju na svoju visinu. Koja nije velika. Poslednji, dakle, u mnogome jesu postali prvi. Ostao je samo jedna problem: još uvek velike grupe ljudi, koje su toga svesne. To su čitaoci. Zbog njih pisci pišu. Zbog njih ja pišem. Sve knjige su pisma.

"Čarobni breg" Tomasa Mana je dugo, u velikoj meri i ljubavno i očinsko pismo svakome od nas. I ja sam Manu i ovog trenutka zahvalna što ga je napisao.Čitanje je duboko ljubavni čin. Ne mogu da čitam ono prema čemu sam ravnodušna, ono što, dakle, ne volim, ne mogu da čitam one knjige od kojih ne dobijam unutranju vatru. Pisci su oni, koji, kad su najbolji, imaju sposobnost da zacele rane koje su nam naneli život i ljudi. Neki od pisaca spasli su ne samo moj život, nego i moju veru u ljude, u postojanje, u smisao. Reću ću samo nekoliko imena: Prust, Muzil, Kafka, Man, Brodski, Mandeljštam, Cvetajeva.

U azilu završavaju slabi, koji ne uspevaju da se izbore sa surovim svetom. Oni postaju članovi "izabranog carstva slabih"?

–Vi, izabrano carstvo slabih – maksima je Sv. Avgustina. Sve ono što će procvetati, dati ploda je krhko, nežno i slabo. Sve ono što vredi na ovoj planeti je slabo i povredivo. Onaj ko je verovao u premoć snage i principa jačeg, započeo je Drugi svetski rat i učinio najveću sramotu od kako je postojao ljudski rod:osnovao je koncentracione logore.Ne želim da mu izgovorim ime. Svi znamo na koga mislim. Sve, dakle što na zemlji vredi i valja – slabo je i propadljivo, zato što je složeno. Složene strukture su , počesto, slabije strukture i najlakše sklone propadanju. Ali je slabost najveća snaga, jer se snaga završava sama u sebi, a slabost raste, menja se, razvija se, cveta. Oduvek sam na strani slabih, odmetnika, gubitnika, otpadnika, ahasfera, onih koji sumnjaju, onih koji veruju, onih koji se pitaju, onih koji vagaju u svojim nesanicama sebe u svetu i svet u sebi. Ja sam, dakle, na strani ljudskog srca, a ne pesnice.

Junaci romana pate od nedostatka ljubavi. A ljubav je, čini se, lek od svega, pa i od ludila. Ljubav između muškarca i žene, ali i ljubav između muškarca i muškarca?

– Ljubav je dar i radost i spasenje, ma u kakvom god obliku do nas stiže. Ljubav koju dobijamo od ljudi, dokaz je da nas voli Bog. Ljubav u našim životima jedini je dokaz da smo zaista živi i jedini razlog zbog koga vredi da živimo dalje.

Hrist je živ

Junake muči i misao o smrti. Smrt je oslobođenje, život je pad?

– Život ne mora bit pad i smrt ne mora biti oslobođenje. Život koji nije pad je promišljen život, život u kome pratimo svesnošću svaku svoju stopu, život u kome imamo hrabrosti, snage da se menjamo, u kome se svakodnevno srećemo sa stihijama. Život – to je stihija. Ako ne prihvatimo da živimo u zagrljaju sa stihijom, bićemo oboreni. No, postoji i stihija – vatra koja nas uzdiže, uznosi i leči. To je umetnost. Ali ona je samo maska, živa maska koju na svoje lice vole da stave ljubav ili Bog.

Živimo u zemlji u kojoj je ljudima kovčeg miliji od kreveta, a san od buđenja. Ima li nam spasa?

– Da. Verujem u postulat koji sam već navela: "I poslednji će biti prvi". Kad spustim ruku na ovo tlo, osetim u njemu život koji pulsira, buja, peni se. I u najstrašnijim godinama materijalne bede ovde, sedeli smo u ledenim bioskopskim salama i noćima gledali Tarkovskog, Viskontija, Bergmana, sedeli smo u ledenim portama i molili se, sebi, Bogu. Vreme materijalne bede, onakve materijalne bede je, nadam se, prošlo. Sada je pred nama teža bitka. Treba se izboriti sa duhovnom bedom.

Ljudsko zlo, kaže jedan od junaka, bolest je koju ni medicina ne može da leči?

– Zlo je nasleđe koje nam je ostavio demon kada je prošao ovom planetom. Zlo je znak koji nam je ostavio demijurg, prokletsvo koje se gotovo genetski prenosi, kod koji nas uništava. Zlo je korov koji moramo trebiti svakoga dana u sebi. Svakog jutra, svake večeri. Dobro je biljka koju u sebi moramo zalivati. Svakoga jutra. Svake večeri. Ali sada već govorimo o molitvama.

Isus je na svim ikonamna razapet. Zašto nema, pita se jedan od junaka, "trenutaka sreće", kojih mora da je bilo u njegovom životu. Kao da smo spremniji za patnju, nego za radost?

– Hrist je živ onoliko koliko su dobra naša dela i onoliko koliko su čista naša srca. Svakoga dana mu dodajemo na besmrtnosti, ukoliko je ono što činimo na strani ljubavi i svetlosti. Ukoliko činimo suprotno, prikucavamo još jedan čavao u njegove razapete ruke. Književnost i umetnost dokaz su da nas Bog još uvek voli. Trenutaka sreće u Hristovom životu svakako je bilo. Njihove odjeke nalazimo i sada, prepoznajemo ih u najrazličitijim formama lepote koja postoji u nama i oko nas, živa. Kad susretnem lepotu, verujem da dobro sporo putuje, ali da dolazi, kao i da postoji samo ono što će biti.