Zvučna imena

Mihajlovića za selektora, Džajića u Zvezdu i – reprezentacija će početi da hara svetom, a bivši evropski prvak će ozdraviti preko noći.

Da njih dvojica mogu mnogo da urade za naš fudbal, nije sporno. Sporno je kako pronalazimo spasioce.

Dođe kriza. Što je dublja i duže traje, sve nas je više koji znamo rešenje. I ta rešenja su, po našem tvrdom uverenju, čudotvorna! Odmah deluju.

U suštini se stvar svodi na traganje za imenima. I to zvučna. Jer velika imena imaju i veliku težinu u javnosti.

Mnogo smo ljudi brzo potrošili. Podsetimo se samo kojom su brzinom dolazili i odlazili selektori reprezentacije i predsednici Crvene zvezde.

Mi, navijači, kako umereni, tako i usijanih glava, želimo samo pobede i trofeje. I nismo skloni da poverenje ukazujemo onima koji će obećavati ono što je moguće, nego onima koji će govoriti ono što želimo da slušamo.

Što je jaz između željenog i ostvarenog veći – veće su i naše frustracije, pa bismo da to naplatimo što brže i obavezno s kamatom. Ko ide pogrešnim kolosekom vremenom se udaljava sve više od onoga gde bi hteo da stigne.

Predsednici, selektori i treneri su mali cezari. Od njih, kada dolaze na vlast, ne tražimo konkretan red poteza koje će da povuku. Dovoljne su lepe želje.

Nema ni organa, ni ličnosti s kojima bi oni po službenoj dužnosti lomili koplja. Njima se niko ne meša u posao, oni sami sastavljaju svoj tim saradnika. Zato i nemaju s kim otvoreno da polemišu unutar samog saveza ili kluba, da ne govorimo o stručnom štabu ili upravnom odboru, pošto su to ličnosti koje su na tim mestima (mogu da budu i najveći stručnjaci u svojoj oblasti) zato što su – njihovi ljudi.

Ne oseća se snaga organizacije, nego snaga onog na njenom čelu. I dok ide dobro sve je u redu. Kad krene loše, a ničija nije gorela do zore, onda „cezar” uglavnom biva na cedilu.

Zadovoljavamo se njegovom ostavkom ili smenom. Njegova dobra i loša iskustva gotovo nikoga ne zanimaju, a retko je i on sam voljan da to prenese nekome.

Zato se naredni sapliće o isti kamen kao i njegov prethodnik. Zbog toga stalno lutamo – starim problemima dodajemo nove.

Ne postoji kontinuitet među Zvezdinim predsednicima, niti među našim selektorima. Nema gde ja stadoh, ti produži. Vladimir Petrović se povukao. Gde se kao selektor opekao, šta ima da preporuči – to nikoga ne zanima. Kao što pre njega to nije bilo bitno.

Kada je prestao da bude predsednik Crvene zvezde, da li je Dragan Džajić podvukao crtu i ostavio svoje viđenje stanja u klubu? Kome je tada to uopšte i trebalo? Isto se ponovilo i kada je klub napustio njegov „naslednik” (Dragan Stojković). I tako se nastavlja.

Sada Sinišu Mihajlovića vidimo kao kandidata za selektora. Zašto da ne, ali kad je bilo kandidovanje?! Dragana Džajića odjednom svi žele u Crvenoj zvezdi. Njemu je, nesumnjivo, u njoj i mesto, ali kad je to bilo na dnevnom redu?

Dovoljna su njihova imena. Ona zveče. Ali kad je to jedino merilo – onda je samo pitanje kada će doći do devalvacije.