Jovanove trube apokalipse

Lešeku Kolakovskom (1927), svetski dobro poznatom poljskom filozofu, koji živi u Oksfordu, gotovo sve njegove knjige (oko dvadesetak) objavljene su i na srpskom jeziku. I zato što je šezdesetih godina proglašen "antimarksistom" i "antikomunistom", "toatalnim revizionistom i idealistom", "agnostikom", "mistikom" i "neoskolastikom" izbačen je s varšavskog univerziteta (1968), da bi izvesno vreme proveo na univerzitetima u SAD, a zatim, vrativši se u Evropu, nastavio rad u Oksfordu (All Souls College). Još daleke 1965. godine Kolakovski je poljskom partijskom Politbirou otvoreno i hrabro skresao u brk da zadatak intelektualaca u komunističkom pokretu nije da samo bespogovorno provode "mudre partijske direktive", nego da i sami proveravaju da li su "te direktive zaista mudre"; da su, zapravo komunizmu potrebni intelektualci zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma. I kakav je to, na kraju, socijalizam gde filozofi i pisci uvek kažu isto što i generali i ministri, ali uvek posle njih. Zaključio je: režim koji nije sposoban da osigura dobrovoljnu saradnju inteligencije mora se osloniti na "moć policije i vojske".

Kolakovskom pripada nemala zasluga što je toliko doprineo razaranju skleroze u marksističkom mišljenu, što je uporno potkopavao ideološke stereotipe totalitarnih režima, suprotstavljao se svakom monopolu na istinu, neumorno krčio puteve toleranciji, kompromisu, pluralizmu mišljenja.

S Kolakovskim smo nedavno razgovarali u njegovom domu u Oksfordu.

Šta danas znači biti filozof; kako Vi, kao jedan od najvećih živih filozofa današnjice, vidite mesto i ulogu filozof