Neisplativ posao

Konačno dobismo i stambene kredite u dinarima. Na taj potez odvažila se jedna od „domaćih banaka sa stranim kapitalom”. To za ovu priču nije od prevelikog značaja, jer upravo ta i ostale takve banke drže čak 90 odsto bankarskog potencijala u Srbiji, pa je sasvim prirodno da tako nešto i ponude.

Problem je, međutim, u nečem drugom. Reč je o neisplativom poslu.

Uzeti stambeni kredit od 2,4 miliona dinara ili 24.000 evra na 25 godina uz kamatu od 17,63 odsto više je nego ekonomsko samoubistvo. Za toliki zajam i na taj rok, ovlašnom računicom, treba vratiti i platiti bezmalo deset miliona dinara ili sto hiljada evra. Bezmalo četiri puta više od osnovnog duga. Odista – kome i čemu treba ovakva ponuda? Samo da bi je imali na spisku „proizvoda” i da bi se podičili kako dinarizacija, kao pokret za veći povratak nacionalnoj valuti, nije potpuni promašaj. Možda.

Šta god od svega toga bilo ovakva ponuda govori, međutim, o nečemu mnogo dubljem i poraznijem po našu ekonomiju i ukupne finansije. A to je da smo ovakvi kakvi jesmo – sa inflacijom od preko osam odsto, po čemu smo uz Belorusiju rekorderi u Evropi, visokom referentnom kamatom Narodne banke, slomljenom privredom, oronulim standardom, visokom nezaposlenošću, izvan normalnih ekonomskih tokova.

To upravo najbolje pokazuje kamata na dinarske stambene zajmove. U njoj sve stoji kao na skeneru – referentna kamatna stopa NBS od deset odsto i očekivana stopa inflacije od 6,3 odsto.

I da nevolja bude veća – to je najniže što se može dati. Sve što bi banka ponudila ispod te crte bilo bi rizično po nju i vodilo bi u sasvim izgledan gubitak. A to banke neće.

U Srbiji je na desetine hiljada ljudi bez svog krova nad glavom iako po poslednjem popisu imamo kudikamo više stanova i kuća nego domaćinstava. Ali to je priča za sebe. Pitanje je kako uz ovakve i slične kamatne stope, na evre, pošto smo se opekli na švajcarskim francima, možemo da probudimo građevinarstvo, privrednu aktivnost, investicije…

Teško. Gotovo nemoguće. Zato je pravo pitanje, pred usvajanje budžeta za iduću godinu, a poučeni primerima EU, kako pronaći sredstva i modele da se stvari pomere s mrtve tačke, a da ne potonemo u dublji budžetski deficit. Reformama? Kojim? U kojim okolnostima? Predizbornim? Sveukupnoj krizi politike i autoriteta? Konačno ko je taj ko će reći – ovako treba i za kim valja poći, kada i u EU, čija je svaka zvezdica simbol demokratije, ceo antikrizni posao vode dva-tri čoveka?

Pitanja je, kao i uvek, mnogo više od valjanih odgovora, ali dok s nestrpljenjem očekujemo vest o kandidaturi za EU, čije dobijanje ili odlaganje neće ništa dramatično promeniti, valja se pozabaviti realnom ekonomijom od koje se zapravo živi. A to znači i uzrocima tolike skupoće novca s kojom su nam potpuno vezane ruke. Možda tu leže svi odgovori za neke buduće reformatore.