Sahraniti Teslu, ujediniti naciju

Srbi su narod koji dokazano slabo pamti. I kada je reč o prijateljima i kada se radi o neprijateljima. A najslabije je pamćenje kada se radi o zaslužnim Srbima. Periodično, u talasima pojedinih godišnjica, nacija se euforično seća svojih velikana da bi ih koliko sutra predala ponovnom zaboravu, do neke prigodne godišnjice. Čak i kada sećanja ožive, ona se uglavnom iskazuju rečima, a manje delima. Mnogi spomenici, biste, groblja srpskih velikana, zadužbine, legati i drugo nasleđe, zapušteni su i nemo svedoče o nedostojnom stanju zaborava.

Kratko pamćenje nacije je još upečatljivije u slučaju jedne od najizuzetnijih ličnosti koju su Srbi ikada imali – Nikole Tesle.

Zaklinjemo se u Teslu, divimo se čudima njegovih pronalazaka, tvrdimo da bi svet izgledao drugačije da nije bilo znamenitog Srbina iz Like, ne damo Hrvatima da ga svojataju, nazivamo njegovim imenom škole, firme i aerodrome, pravimo odbore na ,,okrugle” godišnjice. Poslednji put 2006. godine. I ponovo ćemo kada se izračuna novi jubilej.

Uz sve to, od 1957. godine pa do danas zaboravljamo jednu „sitnicu”: da sahranimo njegove zemne ostatke. Držimo ih u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, sa njegovim ličnim stvarima, papirima, maketama i replikama njegovih izuma. Za publiku – kompletan uvid: sve je na jednom mestu, čak i Teslin prah.

Da rođak Sava Kosanović nije kremirao njegovo telo radi lakšeg transporta iz Amerike, da li bi umesto muzejske zlatne kugle tamo bili Teslini posmrtni ostaci, ili, bar, lobanja u kojoj je obitavao jedan izuzetan um?

Da li smo postali društvo koje je zaboravilo vrednosti civilizacije i nasleđe uopšte? Nije reč samo o verskoj dimenziji (mada je ona veoma važna) ovog nonsensa. Prevashodno je reč o poštovanju dominantnog, opšteljudskog odnosa prema mrtvima koji nalaže da prah ide prahu, a zemlja zemlji, kako je to činjeno od pamtiveka i svuda gde je čovek uspostavio društvenu zajednicu. Od piramida, preko reke Gang, do ostrva Vida i krajputaša u Srbiji. Od memorijala i večne vatre u Vašingtonu (Arlington) i drugim svetskim prestonicama, do gordog vrha Avale, gde je staro Žrnovo ustupilo mesto Neznanom junaku.

Izuzetaka je, doduše, uvek bilo. Nikad pohvalnih. U današnje vreme sudbina Nikole Tesle može se, recimo, porediti sa sudbinom Vladimira Uljanoviča Lenjina, koji, ipak, ne leži u muzeju, nego u – mauzoleju. A Rusi se ozbiljno pripremaju da i njega dostojno sahrane.

Niko dosad nije izrekao nijedan ozbiljan argument zbog čega je dobro da Teslin pepeo čami u muzejskoj pozlaćenoj kugli.

Pre pet godina slabašni argument protivnika Tesline sahrane je još bio taj da se „obeležava 150-godišnjica rođenja, a to nije prilika da se govori o sahrani”.

Iako danas takvih argumenata, nema, Teslin prah se nalazi u muzeju već više od pola veka. Postoji li tu, onda, neka teorija zavere? Neki politički obziri, međunarodnih dimenzija? Nije poznato, bar javno.

Te jubilarne 2006. godine, Srpska pravoslavna crkva je, kroz izjave pojedinih episkopa, a i kroz zaključak Svetog arhijerejskog sabora, ponudila da se pepeo zemnih ostataka Nikole Tesle sahrani u kripti Hrama Svetog Save na Vračaru. Slično kao što su naši velikani 19. veka Vuk Karadžić i Dositej Obradović sahranjeni u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Predlog je verovatno najbolji koji se mogao dati. Na taj način bi se dostigla ne samo duhovna transverzala Srbije kroz vekove nego bi se omogućilo Srbima da mnogo češće i masovnije, nego što je to sada slučaj, pohode Teslu, i to Teslu hrišćanski sahranjenog. S druge strane, nesumnjivu veličinu Hrama Svetog Save samo će još više uveličati prisustvo zemnih ostataka Nikole Tesle.

Da li će se Muzej Nikole Tesle naći na gubitku? Sigurno neće, jer ima dovoljno eksponata koji svedoče o snazi i sveobuhvatnosti Tesline misli i njegovog dela. Može da zadrži i zlatnu kuglu kao još jedno sećanje na genija iz Like, ali i na jedan period zabluda i nehata.

Zašto onda ne pristupimo sahrani Nikole Tesle? Društvo „Sveti Sava” upravo je pokrenulo javnu akciju da do toga dođe što je pre moguće.

Predsednik Društva „Sveti Sava”