Tužno i otužno

Povodom teksta ,,Beograd je zakazao”, ,,Politika”, 7. decembra

Moram priznati da mi je žao što sam doživela još jedno tužno i otužno izdanje Daše Drndić, sa sve bauljanjima i padanjima kroz tekst, uz histerične napade.

No, moram reći da me besprizorne kvalifikacije i diskvalifikacije Daše Drndić prema jednom gradu i njegovim građanima podsećaju na isti onaj već viđen govor mržnje koji je doveo do ratova, stradanja civila, i raspada države. Stavljanje Srbije u isti kontekst sa Trećim rajhom bezočno je stigmatizovanje njenih građana, koji su pretrpeli toliko prolazaka kroz „toplog zeca” svih ovih godina, i od komšija, i od međunarodne zajednice, sa sve bombardovanjem od 78 dana i sankcijama od četiri godine.

Beograd nikada nije zaboravio zločine koji su činjeni u njegovo ime, iako se sopstvenih žrtava ne sećamo, jer nam je rečeno da su kolateralne pa se prema njima tako i odnosimo, nažalost. Beograd i danas obeležava datume stradanja u Srebrenici, Vukovaru, Sarajevu, iako je kroz građanske inicijative mnogo toga činio da do njih ne dođe, iako je protestovao i saučestvovao, od početka ratova ’91. i tokom ’92.

Ali kako ste skloni trpanju svih Beograđana u istu vreću, vi sumnjate „da smo iz protesta protestovali” pa cinično pitate: za razloge, gde, kada, kako, i koliko nas je bilo, ne propustivši da nam stavite na dušu Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu i Kosovo, sa sve ciframa. Plus Bekima Fehmiua. Ne verujem da bi on sa svojim dostojanstvom bio ponosan na ovu vašu neprimerenu gestu. Korišćenje smrti drugih da bi se dokazala bilo čija, i bilo koja, teza je krajnje nečasno. Da li sad ja vama treba da kažem kako se takođe ubio Miroslav Milenković iz Gornjeg Milanovca, otac dvoje dece, pred svojim drugovima, 1991. na međi između Hrvatske i Vojvodine, jer nije hteo da ratuje. I da ne nabrajam dalje, jer se sa mrtvima ne licitira, Dašo Drndić.

Malo je prostora da vam nabrojim sve proteste Beograđana, navešću samo neke, za koje bi trebalo da znate jer ste još bili u Beogradu.

Već 1991. u Beogradu je osnovan Centar za antiratnu akciju, a početkom 1992. osnovan je Civilni pokret otpora – čiji su potpisnici bili mnogi intelektualci iz bivše Jugoslavije, ne i vi.

Svako veče, od 8. oktobra ’91. do 8. februara ’92. palili smo sveće ispred zgrade Predsedništva Srbije, „Za sve poginule u ratu” i za ,,Solidarnost sa svim pobunjenicima protiv rata”. Jeste li došli makar jedno veče?

I kada smo nosili „crni flor”, 31. maja ’92. saučestvujući sa građanima Sarajeva , nas 100.000 Beograđana, jeste li bili među nama? Pitam, jer je krajnje vreme da govorimo o ličnoj odgovornosti, a ne da za alibi šutnje i nečinjenja, doveka uzimamo Mladića i Miloševića.

Zbog diskriminacije i proterivanja pripadnika drugih nacija i nacionalnosti, protestovali smo i nosili „žute trake”.

Organizovali akcije protiv mobilizacije, pružali podršku dezerterima, organizovali pobune rezervista. Protestovala su udruženja glumaca, muzičara, podržavali su se protesti majki da im sinove ne šalju u rat. Ništa o tome ne znate ili ne želite da znate?

Osnovali smo UJDI. Osnovali „Beogradski krug” nezavisnih intelektualaca 13. januara 1992, kada već pominjete Radomira Konstantinovića, da li ga se sećate iz tog doba? Ili možda Miladina Životića, Nebojše Popova, nekog drugog anonimnog, kao što sam ja. Među prvih 150 potpisnika ne zapazih vaše ime. Kao što ga ne zapazih ni sada kada su intelektualci iz regiona potpisivali inicijativu za osnivanje Rekoma. Možda vi samo strogo individualno, i u knjige?! A onda (op)ljunete.

Ne prozivam vas, niti sudim, jer znam za onu biblijsku: ne sudi jer će ti biti suđeno, koju ste vi zaboravili.

Beograd je uvek bio, i sada je, slobodarski grad, beogradski duh nikada nije nestajao. Ja sam na taj Beograd ponosna i ne dam da ga se tako olako pljuje, pogotovu ne vi koji ste na tom pljuvanju izgradili književne karijere.

Kažete da nijedna emigrantska sudbina nije identična, nije ni sudbina svih Beograđana ista – osim kada je vi uzmete pod pero.

Pesnikinja