Nekad tajna, sada teret

UŽICE – Fabriku pod zemljom u Užicu, nesvakidašnji proizvodni pogon u dubinama brda Zabučja, užičku "rupu", kako je ovde u žargonu zovu,  vreme je, izgleda, pregazilo. Najveća ovdašnja "vojna tajna" seli se, po svemu sudeći, u istoriju. Troškovi koje ta fabrika pravi "Prvom partizanu", firmi koja u ovom prostoru već više od četvrt veka organizuje deo proizvodnje svoje streljačke i komercijalne municije, postali su suvišan i nelogičan teret. Od te velike "vojne tajne" iz doba Titove Jugoslavije, misterije o vojnom pogonu u brdu, tu napravljenom da se i u slučaju rata ovde municija nesmetano proizvodi, malo je danas bilo kakvih nepoznanica ostalo. Ona i sada, kao nekad, radi i za svet pravi milione metaka. Ali, sada je doba kad ekonomija ima prevlast nad tajnama svake vrste, te upravo ekonomski razlozi menjaju sudbinu ove podzemne fabrike, smeštene u nedrima stenovitog Zabučja, uz magistralni put, i to nekakvim limenim zavesama zaštićene od pogleda sa puta.

Kroz lavirint do posla

Još je sredinom sedamdesetih počela njena gradnja. Bila je dotle jedna u Konjicu, slična, a manja, pa se ovoj uz naročitu ozbiljnost države pristupilo. Gradila se ova užička pet-šest godina, tu u brdu, kao deo obližnjeg  "Prvog partizana", moderan pogon za proizvodnju streljačke municije. Poklapao se takav poduhvat sa tadašnjim stavom JNA o zaštiti osetljive proizvodnje u slučaju rata.

– Budući da na prostoru tada složenog "Prvog partizana" nije bilo dovoljno mesta niti sigurnosnih uslova za tu proizvodnju, napravljen je potpuno autonoman podzemni objekat, sa sopstvenim snabdevanjem vodom, strujom, gorivom, klimatizacijom – seća se tadašnji direktor Namenske proizvodnje "Prvog partizana", sada penzioner, Vojo Stanisavljević. – Njegova unutrašnjost bila je strogo čuvana vojna tajna i neko ko ne radi u ovom preduzeću unutra je mogao ući samo uz odobrenje Ministarstva odbrane. Tu su proizvodne hale specifičnog izgleda, tzv. galerije, ulazna blindirana vrata, stotinama metara dugi podzemni hodnici, objekat potpuno zaštićen od klasičnog ratnog napada. I ceo proces proizvodnje, od ulaska osnovnog materijala do izlaska gotovog proizvoda, tu se odvijao.

Stanisavljević kaže da je podzemna fabrika, posle duge gradnje i velikih ulaganja, počela da radi u leto 1980. godine, koji mesec posle Titove smrti. Država je za taj objekat izuzetno bila zainteresovana. Pored toga, "Prvi partizan" je imao kadar koji je pratio razvoj municije u svetu, i istočnog i zapadnog porekla, držao taj korak i stekao uslove da i danas, posle svega što nas je snašlo, ima solidnu perspektivu u toj proizvodnji. Radnici koji su u podzemnom objektu radili bili su tada u obavezi da čuvaju tu vojnu tajnu, da unaokolo ne pričaju previše o unutrašnjosti tog posebno uređenog podzemlja.

A unutar fabrike, znalo se to u Užicu, od jakih čeličnih vrata put vodi kroz dug centralni hodnik i od njega na razne strane ka tim galerijama, betoniranim tunelima, gde se nalaze prostori za pojedine proizvodne operacije. Do detalja je vođeno računa da sve što radnicima treba tu i bude, čak je svojevremeno ovde bila i mala ambulanta. Hodnici na sve strane su i onima koji tu rade stvarali zagonetku o tome kuda vode i imaju li kraja. Pričalo se neprovereno, više nagađalo, da možda iz ove fabrike nekakve stepenice izlaze na vrh brda Zabučja.

Tražiće novu namenu

No, vremena se menjaju i sada se takvim temama prilazi normalno, bez tajnovitosti. Po rečima sadašnjeg direktora "Prvog partizana" Dobrosava Andrića, priča o ovoj fabrici postoji u svetu i mnogi strani poslovni partneri su ušli unutra. U njoj je sada maltene dve trećine ukupne proizvodnje "Prvog partizana", koji uspešno izvozi na sve kontinente. Ali, troškovi koje ona pravi su trenutno važnija tema, pa i to koliko je boravak u takvom podzemnom objektu, u zatvorenom prostoru, pogodan za čoveka.

– Taj objekat, s obzirom na to da je pod zemljom, mora imati klimatizaciju svih 24 sata svakog dana u godini. Znači, temperaturu od 20 stepeni, određenu vlažnost, propisane uslove. Za to se troši određena vrsta energije, a tu je i potrošnja struje povećana budući da osvetljenje radi 24 sata dnevno. Objekat jeste pogodan za boravak i rad, ali ma kako bio udoban, manje je human nego fabrika na otvorenom prostoru i svežem vazduhu. Ljudi koji tu rade imaju određene dodatke i nadoknade. I kad se svi ti troškovi saberu, stigne se do sume od oko milion evra na godišnjem nivou. A kad bi taj novac uložili u modernizaciju proizvodnje u "Prvom partizanu", firma bi svakako veoma tehnološki uznapredovala. Dakle, ekonomski i humani razlozi su opredeljujući što o iseljenju podzemne fabrike ozbiljno razmišljamo – objašnjava direktor Andrić i dodaje da kao i svi građani ove države veruje da ne postoji više opasnosti od ratnih sukoba i da bi život na ovim prostorima, ulaskom u Partnerstvo za mir, ubuduće mogao biti mirniji .

Naravno, definitivna odluka o tome da se jedinstveni objekat iseli nije doneta, jer je država većinski vlasnik "Prvog partizana". No, uprava te firme namerava da tokom 2007. godine ispostavi takav zahtev. Već je kupljeno oko 3.500 kvadrata prostora od preduzeća "Tvrdi metal" radi premeštanja pojedinih delova i vraćanja mašina iz podzemne fabrike na nekadašnje mesto, u poslovni krug u Krčagovu.

U koje namene će, ako dođe do iseljenja, ubuduće onaj prostor u brdu biti korišćen – ne zna se. Stručni timovi, kaže direktor, tražiće mu buduću namenu.

A šali i mudrovanju skloni Užičani već "planiraju" da bi tu bio idealan prostor da se gaje pečurke. Pola Evrope, kažu, odavde bi moglo pečurkama da se snabdeva. Pod uslovom, naravno, da onaj ko ih bude gajio izdrži tolike troškove održavanja tog prostora.