Nikad nisam naučio upotrebu nota

Rok muzičar, gitarista, pevač, kompozitor i producent Zoran – Kiki Lesendrić biće 21. decembra, u Beogradskoj areni, specijalni gost muzičkoj zvezdi Grčke Mihalisu Hadžijanisu s kojim godinama sarađuje.

Rođen je 2. januara 1961. u Beogradu. Školu nikad nije preterano voleo. Završio je Petu ekonomsku u kojoj mu je razredna Elizabeta Šarković pravdala izostanke. Bila je njegov fan. Išla je na koncerte „Pilota”, rok grupe u kojoj je on bio i ostao alfa i omega.

Završio je novi album „Slučajno” sa 12 pesama, a promocija će biti održana narednih dana.

U braku s ginekologom Ljiljanom ima sina Đorđa (19), studenta ekonomije i biznisa u Rimu i bubnjara.

Šta ćete pevati u Areni sa Hadžijanisom?

Pesmu koja se zove „Party” (Zabava), a možda otpevamo još nešto.

Kad ste se predali muzici?

U trinaestoj godini, bend se zvao „Proleće”. Na gitarijadi na Banovom brdu bili smo najgori, a osvojili smo prvo mesto. Ostale su gađali jajima, a mi smo bili toliko loši da smo izazvali smeh kod publike, pa su nas čak tri puta pozvali na binu, na bis. U to vreme slušali su se „Smak” i „Bijelo dugme”. „Dugmići” su kopirali „Cepelin”, a mi smo tada kao grupa „Kako” hteli da budemo posebni.

Kako ste se muzički obrazovali?

Pošao sam u muzičku školu, ali sam je napustio posle sedam dana. I nikad nisam naučio upotrebu nota. Za rok muzičare je najvažnije da se međusobno dobro kapiraju. A od kada sam i kompozitor pomaže mi tehnologija. Sve što odsviram kompjuter pretvori u note, a imam i ljude koji sve što odsviram opišu notama.

Od koga ste dobili pravi savet?

Kad sam 1977. u Zagrebu upoznao Džonija Štulića iz „Balkan benda”, fascinirao me divljačkim stihovima. Sviđalo mi se kako piše tekstove i kako komponuje. Zajedno smo svirali na Filološkom u Beogradu: on prvi put sa grupom „Azra”, a ja poslednji put kao grupa „Kako”. Dao mi je dobar savet: „Bavi se svojom muzikom, nemoj da te povuče tuđa”.

Od kada ste „Pilot”?

Od 1980. Otac našeg člana Gorana bio je pilot JAT-a. Poginuo je u Beogradu, na aerodromu. Srušila mu se „karavela”. Koristili smo njegove uniforme na koncertima. Bile su fantastične. Dizajnirao ih je Kristijan Dior. Prvi put smo svirali na Kalemegdanu, na košarkaškom terenu Partizana, pred oko 2.000 ljudi. Bilo je veličanstveno, svi su igrali. Potom sam bio u vojsci, u Nišu, u 63. padobranskoj jedinici. Ostao sam u uniformi 15 meseci i 26 dana. Ovaj dodatak sam odslužio po kazni zbog bežanja kući i zbog kolektivnog gubljenja radio-stanice.

A posle vojske?

Sklopio sam novi sastav „Pilota”. Pevali smo nove pesme. Pre svih „Rekla mi je da u mojoj glavi čuje gitare i bubnjeve”. Bila je to prva ljubavna pesma koju sam uspeo da sročim u tri strofe. Promena ljudi sa kojima sam svirao bila je česta. Tražio sam pravi sastav i našao sam ga 1986. Tada smo završavali album s nosećom pesmom „Kao ptica na mom dlanu”. Ali, na promociji u Splitu, godinu kasnije, pogođen sam praznom pivskom flašom u glavu, pa je koncert prekinut.

Da li je to bila najava rata?

To tada nisam znao. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih pripremio sam album koji je nosila pesma „Nek te Bog čuva za mene”. I to je, sticajem okolnosti, bio uvod u raspad SFRJ i tog sastava „Pilota”. Tada smo Ljilja i ja odlučili da našu sedmogodišnju vezu krunišemo brakom. Godinu kasnije pridružio nam se i naš Đorđe, pa smo u traganju za boljim životom otišli u Južnu Afriku, pa u Grčku.

I kako je bilo?

S grčkim diskografskim kućama sam od 1996. Sad živim u Beogradu, ali sam za Grčku i dalje vezan, poslovno. Od tada sam bio manje na bini. Više sam se okrenuo komponovanju i produkciji. U tom poslu najzanimljiviju saradnju imao sam sa Mikisom Teodorakisom, najboljim grčkim kompozitorom. Pripremali smo album „Na putu sa trubama” svako sa po šest pesama. To je prvi put da je Mikis sa nekim delio album.

Od kada sarađujete sa Mlađanom Dinkićem?

Mlađan je uz „Pilote” pet godina, a znam ga odavno kao gitaristu, ali kad se bacio na fakultet zaboravio je na muziku. Ovoga puta mi je dao svoju pesmu od koje sam napravio nešto vrlo dobro. I dogovorili smo se da radimo zajedno. Tako sam stekao studijskog saradnika koji je, za razliku od mene, precizan, tačan i odgovoran. Kad nije u politici, on je sa nama. Rezultat ove saradnje je album „Mesec na vratima”.

S kim još sarađujete?

S Tonijem Cetinskim sviram i pevam na njegovim i mojim koncertima. U duetu s Tijanom Dapčević pevam pesmu „Kad sanjamo”. Bajaga je na moju muziku napisao reči pesme „Kako si lepa”. Đorđe Balašević je na moju i Mlađanovu muziku napisao reči za četiri pesme: „Pokaj se”, „Uvek te đavo nađe lakše nego ja”, „Kvin u Beču 2. maj ’78.” i „Budi tu kad padne sneg”. To što nam je Đole napisao ima značaj kao da mi je to učinio Bob Dilan.

Koje savete dajete sinu?

Savetovao sam ga kroz našu igru. Sam je otišao u Rim. Pokušao sam da mu nađem stan, nisam uspeo, i on je našao stan. Nudio sam mu gitaru, uzeo je bubnjeve. Od njega očekujem da završi fakultet. Sve ostalo je njegov izbor.

Gde je tu Ljiljana?

Odavno je shvatila da je život s onim koji nema radno vreme uglavnom odricanje i kompromis. A, uz to, njen posao je vrlo težak. Bavi se otkrivanjem ranog karcinoma materice, i često uspeva da produži život ženama.

Šta vidite iza sebe?

Samo igru. Nikad poslu nisam pridavao preveliki značaj. Igrao sam se i s muzikom i s karijerom, pa i s onima uz mene, u bendu. Sad smo tu nas desetorica. Računam i vozača Dekija. Jer, svi su bitni. Sledeće subote imamo koncert u Novom Sadu, u Spensu.