Zašto padamo na tužne priče

Scena prva: mlada majka s detetom u jednoj i gomilom „medicinske” dokumentacije u drugoj ruci zvoni na vaša vrata i sa suzama u očima objašnjava da prikuplja novac za operaciju svog deteta koju je moguće obaviti samo u inostranstvu. Kucala je na vrata brojnih ustanova, ali nije uspela da sakupi novac koji život znači. Jedina nada za spas njenog deteta su ljudi velikog srca u koje ubraja i vas...

Scena druga: usplahirena mlada žena kuca na prozor vašeg automobila sa objašnjenjem da joj nedostaje samo sto dinara da kupi benzin. Upravo je shvatila da je previše novca potrošila na pijaci, na pumpi ne primaju kartice, a deca su joj ostala sama kod kuće...

Ako je verovati iskustvu naših sugrađana ove scene postale su svakodnevna pojava. Koliko puta ste istresli sitniš iz novčanika, kupili sladoled u letnjem ili čokoladu u zimskom periodu u „zamenu” za osmeh tamnoputog mališana.

Igrajući na kartu emocija i zakona velikih brojeva, koji kaže da će barem jedna od dvadeset osoba nasesti na „mini dramu”, prosjaci razapinju široku mrežu tužnih priča u kojima „statiraju” crkveni dani u kalendaru, deca koja čekaju operaciju, male penzije i veliki dugovi. Objašnjavajući razloge zbog kojih „kupujemo” ove tužne priče, Nebojša Jovanović, psiholog i OLI psihoterapeut, ističe da svako od nas zna da su ove osobe najčešće „statisti” u režiranoj predstavi, ali dodaje da je ipak prva misao koja nam prođe kroz glavu – možda je sve to prevara, ali ne želim da ogrešim dušu...

– Drugim rečima, mi više „strahujemo” za sopstvenu dušu, nego što brinemo o duši deteta ili osobe koja od nas traži milostinju. Na izvestan način, ta naša strepnja jeste relikt magijskog mišljenja koje prepoznajemo u ideji „ako ne uradim nešto dobro, desiće mi se nešto loše” – iz istih razloga kuckamo u drvo, promenimo pravac kretanja kada nam crna mačka pređe put i bogobojažljivo svojim prijateljima šaljemo mejlove koji se završavaju rečima – ako ovo pismo ne pošaljete na adresu barem deset vaših prijatelja, doživećete veliki gubitak.

Razlog zbog kog većina ljudi u susretu s malim prosjacima prebira po novčaniku u potrazi za sitnišom jeste misao – ovo dobro delo me ne košta puno, a ja se zbog toga osećam dobro. Mi darujemo novac više zbog sopstvene dobrobiti, nego zbog deteta koje prosi jer, da nam je zaista stalo, mi bismo se zabrinuli zašto to dete neko iskorišćava i dovodi ga u rizične situacije.

Ako nam na vrata zakucaju osobe s tužnom pričom koju potkrepljuju „overenom” medicinskom dokumentacijom, ljudi pomisle – šta ako je ta priča stvarna? Šta ako oteram s praga nekoga ko je smrtno bolestan? Bolje da dam malo novca, nego da me peče savest. Ili smatraju da je bolje da ih neko „malo” prevari nego da se ogreše, zaboravljajući da prevaranti tako oštećuju onoga kome stvarno treba pomoć – ističe naš sagovornik.

Pre nepunih mesec dana na popularnim društvenim mrežama osvanulo je upozorenje jedne nevladine organizacije u kojem se devojke obaveštavaju da se na ulicama našeg grada nalaze i mališani koji plaču „jer su se izgubili” i prilaze devojkama s molbom da ih odvedu kući. Takođe se apeluje da devojke ne veruju suzama ovih mališana i da nikako ne izlaze u susret njihovoj želji da ih vrate roditeljima jer su ova deca instruisana da svoje „žrtve” dovedu do trgovaca ljudima.

– Prevaranti igraju na osnovne biološke motive – normalno je da žena koja naiđe na uplakano dete na ulici ima potrebu da ga vrati roditeljima, baš kao što nije normalno da se ogluši o detetovu molbu. Drugim rečima, oni koji smišljaju prevaru dobro poznaju ljudsku psihologiju i znaju da ljude pokreću narcistički ili altruistički motivi, odnosno – pohlepa – upozorava ovaj psihoterapeut.