Nuđeno i suđeno

Kada govorimo o Srbiji i drugim zemljama tzv. zapadnog Balkana, pitanje je u kojoj je meri EU u stanju da održi perspektivu članstva koja je definisana na samitu u Feiri 2000. godine (ponovljena na Zagrebačkom samitu EU – zapadni Balkan, veoma osnažena i zaokružena u Solunu 2003.)? Proces je započeo u oktobru 2005. pregovorima sa Hrvatskom i dodeljivanjem statusa kandidata Makedoniji. Težak i dugoročan proces, vidi se sada, pošto je prošlo godinu dana, a pregovori s Makedonijom još nisu zakazani. Nije sigurno da li će biti zakazani i tokom nove 2007. Iako su veoma visoke ocene spremnosti Hrvatske za članstvo, nije sigurno hoće li ono biti moguće bez novog ustava ili drugog osnovnog ugovora o EU.

Iako se očekivala veća podeljenost pa i kriza u EU u vezi sa Turskom, postignuto je jedinstvo sa negativnim predznakom. Neispunjavanje svih uslova iz protokola iz Ankare dovelo je već u decembru 2006. godine do odluke Evropskog saveta da zaustavi pregovore sa Turskom.

Nema ozbiljnih nagoveštaja o perspektivi članstva za Moldaviju, Ukrajinu i Gruziju. Ali se zato u vezi s ovim zemljama ozbiljno razmišlja o alternativama punom članstvu.

Suština dileme je kako da se dalje ohrabre teške reforme neophodne svim ovim zemljama, ako istovremeno nema ubedljive perspektive članstva. Oni koji su unutar EU pobornici daljeg proširenja, ovu dilemu vide kao kvadraturu kruga. Oni su perspektivu članstva videli kao suštinsko sredstvo da se postigne bezbednost, stabilnost i ekonomski napredak na evropskom kontinentu. Ništa drugo ne vidi se kao tako ubedljivo sredstvo reformskih preobražaja društava, kao što je to (bilo) pripremanje za očekujuće EU članstvo...

Neki smatraju da je opasno i govoriti o alternativama članstvu u EU. Brine ih hoće li reformski procesi zastati ako se progovori o alternativama. Ako se misli na alternativu u smislu zamene za članstvo, to je veoma obeshrabrujuće. Ako se misli na alternativne instrumente postojećim instrumentima za pridruživanje, to je nešto o čemu su potencijalni kandidati spremni da razgovaraju. Pitanje alternativnih instrumenata daljeg evropskog proširenja važno je kako bi se u periodu naglašenog skepticizma građana EU prema proširenju, našli načini da se reformski procesi u evropskom susedstvu stalno ohrabruju i ubrzavaju.

Jedna alternativa mogla bi biti postojeća evropska politika susedstva koja obuhvata gotovo sve, osim institucija. Odlične namere, ali nema dublje političke podrške kod građana EU. Nema ni osećanja vlasništva nad tim procesom od strane onih kojima je ova politika namenjena. Deluje im neubedljivo i neobećavajuće. Zapadni Balkan nije isto što i severna Afrika.

Druga mogućnost je politika pristupa internom EU tržištu i paralelni set institucija koje bi bile definisane nacionalnim zakonodavstvom. Odredbe iz acquis communitaire (zajedničko evropsko pravo) postaju deo nacionalnog zakonodavstva zemalja koje ulaze u zajedničko tržište ali ne i u članstvo EU. Nešto kao "članstvo bez glasačkog prava". Prihvatile su to Norveška, Island i Lihtenštajn, i to zato što su one institucionalno i ekonomski spremne za članstvo u EU, ali njihovi građani ne žele formalni ulazak u EU. Rezultat – ove zemlje su gotovo u potpunosti integrisane u EU prostor i to ne samo kada je trgovina u pitanju. Nedovoljno ohrabrujuće i nedovoljno motivišuće za reforme koje su potrebne balkanskim zemljama. Osim toga, balkanske zemlje su u potpuno suprotnoj situaciji: njihovi građani žele i podržavaju ulazak u EU, zbog članstva su spremni da podrže teške ekonomske i institucionalne reforme, ali još su daleko od toga da su ispunile ekonomske i političke uslove.

Možda je odgovor u novom paketu dosadašnjih pojedinačnih evropskih politika. Recimo, paket koji bi činila: a) mogućnost pristupa zajedničkom evropskom tržištu; b) učešće u zajedničkoj evropskoj spoljnoj i bezbednosnoj politici; c) učešće u zajedničkoj kontroli granica i borbi protiv organizovanog kriminala. Potrebno je definisati pravo učešća ovih zemalja u procesu donošenja odluka koje bi se odnosile na ove oblasti, izbegavati prethodno pripremljene EU odluke, kako bi ove zemlje prihvatile da su poštovane i ravnopravne. Povećati saradnju na ekspertskom nivou. Postepeno proširivati krug "neosetljivih" pitanja o kojima se zajednički razgovara i odlučuje...

Takođe bi bilo potrebno da se poveća finansijska podrška EU namenjena podršci reformama, kako se ne bi događalo, kao što je sada slučaj, da se stvarna finansijska podrška dobija tek sticanjem svojstva kandidata. Korak napred u pravom smeru jesu IPA instrumenti i fondovi, kojima je, i zemljama kao što je Srbija (nije kandidat), omogućeno da povuku deo sredstava koje bi ubrzale reforme u pojedinim oblastima i konačno nas dovele do statusa kandidata.

Ovakvim pristupom postepenom uključivanju i postepenom proširivanju oblasti u kojima se zajednički odlučuje bila bi stvorena mreža koja prevazilazi šengenski i druge (ekonomske ili institucionalne) zidove. Evropa bi postajala jedinstvena i u vremenu kada nema one početne podrške proširenju kakvu smo videli 90-tih.

Odluka o ovim alternativnim instrumentima zavisiće i od toga kakvu EU žele njeni građani. Da li će to biti samo jedan veliki zajednički ekonomski prostor, ili politička zajednica? Da li regionalni ili globalni akter? Na ove odluke utiče i starosna struktura stanovnika EU. Njena ekonomija pred izazovima globalizacije vapi za novim, mladim radnicima koji će je učiniti konkurentnijom i koji će popunjavati penzione fondove. Ti radnici mogu da dođu sa Dalekog i Bliskog istoka, iz Ukrajine, sa Balkana i sa severa Afrike. Kada dođu, ostaće. Bolje i radnici iz zemalja sa istim setom zakona i političkih procedura nego sa brodova.