Putinovi ili Potemkinovi izbori

Nešto novo se događa u zemlji duboke autoritarne tradicije baćuški careva i generalnih sekretara.

Rusija je suočena s javnim izlivom nezadovoljstva aktuelnim vlastima nezabeleženim od vremena obaranja komunizma. Politika se uselila u živote onih koji su o njoj do sada radije ćutali.

Koji su dometi druge inkarnacije „glasnosti“ Mihaila Gorbačova uperene umnogome protiv premijera Vladimira Putina i njegove 12-godišnje vladavine?

Da li će grudva optužbi za izbornu krađu na „Potemkinovim izborima“ pokrenuti lavinu koju su neki skloni da porede s Arapskim prolećem?

Nekih sličnosti ima: oslobođenje od straha, ulične scenografije sukoba ljutitog sveta i policije, hapšenja, slogani, opozicija bez lidera, upotreba društvenih mreža kao mobilizatora i pozivara demonstracija, državna blokada opozicionih sajtova, zašećerene slike državnih medija.

Ima sličnosti i u Putinovim optužbama da su SAD ubacivanjem „stotina miliona dolara“ uticale na izbore – to je replika tvrdnji arapskih despota o umešanosti „stranog faktora“.

Ipak, daleko je sve od dimenzije arapskih Dana gneva. Prvo, Moskva nije Rusija, a moskovski Trg Balotnaja nije kairski Tahrir – što svakako ne umanjuje značaj političkog fenomena koji je ozbiljan test umnogome nedorečenoj ruskoj demokratiji.

Pad popularnosti vladajuće Jedinstvene Rusije, koji ugrožava dosad nedodirljivu Putinovu poziciju, nagoveštaj je nove dinamike i novih aktera nacionalne politike.

Počelo je i pre izbora Putinovom najavom da će u martu 2012. zameniti funkciju s Dmitrijem Medvedevom. Izbori su trebali da aklamacijom to potvrde, što je bio prvi povod nezadovoljstva.

Glasanje u velikoj meri nije bilo „za“ neku partiju ili ideologiju, nije bilo protest protiv bezličnih funkcionera vladajuće partije, već vidljivo opominjuće „njet“ njenom lideru.

Putin je mogao da očekuje pad popularnosti Jedinstvene Rusije – partije „prevaranata i lopova“ kako je nazivaju demonstranti. Bio je pripravan i na bojkot i na nevažeće listiće. Nije očekivao treću vrstu protesta koju su raširili blogeri: glasanje za bilo koju stranku sem Jedinstvene Rusije pokazalo se kao razorno uspešna taktika.

Neočekivani konsenzus prozapadnih liberala, komunista i nacionalista je, po svemu sudeći, naterao vlasti da izgubljene glasove potraže na drugoj strani. To je krađa o kojoj govore demonstranti.

Dok je kvantitet na strani vlasti, jer Putinova popularnost je i dalje velika, demonstranti računaju na kvalitet poruka koje nedelju dana šire od Vladivostoka do Moskve i Sankt Peterburga.

Među onima koji protestuju, posebno u Moskvi gde se veruje da je tek svaki četvrti birač glasao za Putinovu stranku, mnogo je mladih iz srednje klase koja je svoj socijalni status ojačala upravo tokom Putinove decenije ekonomskog prosperiteta Rusije.

Kako obično biva, posle toga otvara se apetit za političkim slobodama. Urbana srednja klasa, za koju tvrde da čini i do petine ruskog društva, izlazi iz apatije pokazujući da želi više standarde političkog života.

Iza zahteva za ponavljanje izbora krije se zahtev za demokratskim reformama i liberalizacijom.

Postsovjetska generacija Rusa ima različite ideje o pristojnom načinu življenja od svojih roditelja. Otuda, posle decenije ćutnje, i prvo masovno neslaganje sa „putinizmom“ – svojevrsnom mešavinom autoritarne politike i dirigovane ekonomije.

Zahtevi za većim pravima i slobodama, iskazani na protestima, su na neki način logična pojava. U godinama posle raspada SSSR-a i komunističkog sistema, ogromna većina Rusa je prevashodno bila zaokupljena preživljavanjem u uslovima surove tranzicije.

Putin je došao na vlast u veoma pogodnom trenutku za vladara: zatekao je politički umrtvljen narod. Prve znake ekonomskog oporavka vešto je iskoristio da sačini novi društveni ugovor: običnim Rusima povećaće standard a oni se u zamenu neće buniti zbog ograničenih ustavnih prava i sloboda.

Obe strane su do nedavno poštovale ovaj prećutni ugovor. Putin je svoju vlast mogao bespogovorno da utvrđuje.

Onda je izbila globalna finansijska kriza i Kremlj je prestao da ispunjava svoj deo obaveza čime je otvoren prostor zahtevima za nekim novim socijalnim sporazumom.

Na političku scenu stupila je nova postsovjetska generacija Rusa neopterećena strahovima koji su decenije autoritarne vlasti utiskivale u psihu njihovih roditelja.

Generacija je počela da shvata šta joj je uskraćeno. Mnogi od njih putuju po svetu, gledaju strane filmove. Do juče su se oslanjali na Kremlj da im obezbedi uslove života. Danas sve više žele da sami utiču na sopstveni život u svakom pogledu.

Do juče su demonstrirali zbog povećanih stanarina ili komunalija, a od 2009. zahtevaju politička prava. Pokret-31 organizovao je istovremene demonstracije po Moskvi i 46 drugih gradova zahtevajući ostvarivanje prava na slobodno okupljanje garantovano članom 31 Ustava.

Običnim ljudima, koji nemaju pristup medijima ili lične veze sa vlastima, okupljanje je jedina prilika da nadležne obaveste o svojim zahtevima i problemima.

Građansko društvo počelo je da se budi. Internet je ušao u upotrebu kao sredstvo samoorganizovanja, kao platforma internih debata van kontrole Kremlja, kao informator o zloupotrebama vlasti.

Federalna vlada i regionalni organi malo toga su naučili od Arapskog proleća. Putin bi morao da razmišlja zašto mu je Hosni Mubarak pre svrgavanja sa vlasti priznao da može da se bori sa svakim – sem s Jutjubom.

Vlasti pokazuju da će se radije osloniti na oprobane stare metode: pritisaka, zastrašivanja, dezinformacija, optuživanja spoljašnjeg neprijatelja.

Neki novi Rusi su pokazali da im je dosta izbornog sistema koji je tako „poboljšan“ da nema načina da se išta menja u federalnoj vladi. Ulične demonstracije preostale su im kao jedini način upozoravanja „putinizma“.

Upravo zato talas protesta nije ograničen samo na opozicione partije već uključuje hiljade mladih ljudi koji su, koliko do juče, bili nezainteresovani za politiku.

Kako će Vladimir Vladimirovič odgovoriti na protest nezahvalnog naroda? Još nije odlučio.

Mogao bi da na naredne zakazane demonstracije pošalje vodene topove. Da organizuje neko spektakularno suđenje protiv korupcije.

Ili da prihvati poruku koju mu šalje Trg Balotnaja. Što nije bez rizika. Kako se udaljiti od sopstvene partije, bez obzira što je zovu strankom „prevaranata i lopova“? Braniti je slepo, opasno je pred martovske izbore.

Jedno je najgore: praviti se kao da se ništa nije dogodilo.