Naša Ćo Ćo San u Seulu

Jasmina Trumbetaš-Petrović, prvakinja Opere Narodnog pozorišta, nedavno se vratila sa dugog puta – iz Seula. Biti Madam Baterflaj tamo na Dalekom istoku, ali ne i daleko od mesta događaja (Nagasaki) istoimene Pučinijeve opere, mora da je radost za svaku Ćo Ćo San sa ovih zapadnih strana. Beogradska primadona putovala je tamo, na poziv dirigentkinje Đane Frate, kao gošća Opere „Petruceli” iz Barija. Rediteljski potpis na njihovu „Madam Baterflaj” stavio je ugledni Danijele Abado, sin još poznatijeg oca – dirigenta Klaudija Abada.

Čak tri pevačice krenule su na ovaj daleki put da se prikažu u naslovnom liku. Jasmina Trumbetaš-Petrović nam je ispričala:

– Mene su izabrali za prvu podelu, za one udarne večernje termine. Moji partneri bili su bariton Paolo Koni (Šarples) i tenor Frančesko Anile (Pinkerton), u liku Suzuki nastupala je Patricija Šivoleto, Goro je bio Orlando Andreoti... Osim mene, sve veće uloge tumačili su Italijani. Domaćini su se predstavljali u epizodama, njihov je bio i hor i orkestar. Konkretno, svirala je Seulska filharmonija. Tako je, u najkraćem, izgledala ova koprodukcija. U stvari, postojeća postavka iz Barija za ovu priliku je, za samo sedam dana, urađena za nove pevače.

Ovaj operski spektakl dešavao se u velikom Seul art centru. Tačnije, u najvećoj od njegove tri sale, koja prima 2.200 gledalaca i koja je tokom svih pet izvođenja bila puna. Lepa poseta u gradu gde za ulaznicu za ovakav događaj treba izdvojiti za većinu nas nezamislivih – 40 do 300 evra. – Ja sam za skupe ulaznice znala i pre nego što smo otputovali u Seul – kaže nam. – Mali je svet: iz tog velikog grada u Evropu je došao moj beogradski kolega Hon Li. Čuvši gde ću se zaputiti, rekao mi je kako će baš tada i on biti tamo, iz privatnih razloga. Pa, ako je moguće da mu obezbedim neku kartu, jer one su za ove naše skromne plate preskupe. Žao mi je, u publici ga, ipak, nije bilo: odložio je svoje putovanje.

A oni koji su u Seul art centru bili videli su i čuli beogradskog soprana u društvu Konija i Anilea, pevača koji nastupaju u milanskoj Skali, tamo gde je prvi put izvedena Pučinijeva „Madam Baterflaj” (1904), ali i na drugim najprestižnijim svetskim pozornicama.

– Ovo je, nema sumnje, bila najvažnija Ćo Ćo San u mojoj karijeri. Prvo zbog pomenutih glasovitih partnera; onda, uvek je lepo raditi i sa širim italijanskim timom, jer oni su iz zemlje kolevke opere; pa još i u jednoj postavci koja izlazi iz tradicionalnih operskih okvira; konačno, ovo je bilo gostovanje u zemlji do koje se dugo leti i u koju retki od nas putuju. Pevati sa pomenutim zvezdama za mene je bio kompliment, ali koji istovremeno znači i poneti teret ogromne odgovornosti. Jedno od toga ti daje hrabrost, drugo izaziva tremu i na sceni postoje zajedno – veli Jasmina Trumbetaš-Petrović.

Prema njenom opisu, čitava ova Abadova „Madam Baterflaj” odigrava se u jednoj beloj kutiji, sa minimumom dekora, sa jednostavnim kostimom i diskretnim pokretima aktera predstave čija se dramatika najviše izražava kroz smenjivanje različitog svetla i boja. Pevanje, u stvari, mora biti najjača „karta” ovakve predstave. Korejska publika je to, čujemo, veoma lepo prihvatila, premda operska iskustva u ovoj zemlji nisu naročito velika. Nemaju ni stalnog operskog repertoara, ni onoga što zovemo stađone, već se radi od projekta do projekta. Obično su to koprodukcije sa strancima, najčešće Italijanima. Sve drugo odlično funkcioniše, precizno i profesionalno, kakvim se pokazao i njihov orkestar.

A kad se vratite s puta iz daleka. Šta Vas ovde čeka? – upitali smo.

– Čeka me Elizabeta, kraljica u Verdijevom ’Don Karlosu’, koga obnavljamo. Uskoro putujem i na dva koncerta u Austriji, a u februaru je još jedan Verdi – ’Moć sudbine’ u Mariboru, koji je iduće godine kulturna prestonica Evrope. I opet je reč o operskoj koprodukciji, i opet sa Italijanima.