Aplauz za održano obećanje

Kada je u martu najavio, a potom nekoliko puta ponovio, da će ukoliko Srbija do kraja ove godine ne dobije status kandidata za članstvo u EU to doživeti kao lični neuspeh i podneti ostavku, javnost nije previše ozbiljno shvatala obećanje Božidara Đelića. To je zato što su građani ovde navikli da od političara slušaju razna obećanja koja posle „namerno” zaboravljaju.

Zato i ne čudi što su mnogi posle odluke Evropskog saveta da Srbiji ne odobri kandidaturu vest iz Brisela da Đelić odstupa primili sa sumnjom: „Đelić je navodno ostavku podneo, ali premijer je neće uvažiti, tako da će Božidar ostati na svojoj funkciji….”, samo je jedan u moru komentara na internet sajtovima.

Tačno je da je Cvetković tražio da njegov potpredsednik povuče ostavku, ali Đelić je ostao principijelan i održao obećanje. Verovatno su i u vrhu vlasti shvatili da ne bi bilo previše mudro da u trenutku kada se proklamovana politika „i EU i Kosovo” nasukala na nemački greben istrajava na tome da Đelić povuče ostavku. A moglo bi da bude i kontraproduktivno. Ovim potezom Đelić nije samo sačuvao svoj obraz već i vladu od sve snažnijeg pritiska dela opozicije, ali i nekih stranaka u vlasti koje traže polaganje računa za proklamovanu, a neispunjenu proevropsku politiku.

U Srbiji nije baš uobičajena praksa da političari zbog neispunjene date reči odlaze dobrovoljno s vlasti. Ne često se takav postupak tumači i kao znak slabosti, a ne osećaj moralne odgovornosti. Stoga nije čudo što aforističari kažu da je bežanje od odgovornosti naš najmasovniji pokret.
Đelićev potez je na neki način presedan i zbog toga što ovde važi nepisano pravilo da fotelju treba sačuvati po svaku cenu.

Setimo se kada je svojevremeno Nenad Čanak tražio od Dragana Veselinova, ministra poljoprivrede, da podnese ostavku, jer je bio u kolima koja su zbog prebrze vožnje izazvala saobraćajnu nesreću u centru Beograda sa smrtnim ishodom. Umesto da pokaže makar saosećanje za jedan izgubljeni život Veselinov je Čanku uzvratio da on treba da podnese ostavku, jer se, kako je izjavio, „druži sa kriminalcima”.

Početkom ove godine bilo je još ostavki. Prvo je Tomica Milosavljević rekao da se „iz duboko ličnih razloga” povlači sa položaja ministra zdravlja. Mlađan Dinkić je podneo ostavku kada je premijer Mirko Cvetković izjavio da će ga smeniti. Sa Dinkićem se solidarisala ministarka za NIP Verica Kalanović. Ali koliko je ta ostavka bila principijelna govori to što je ubrzo potom u rekonstruisanoj vladi napredovala do položaja potpredsednika.

Zato za razliku od gorepomenutih u 2011. godini će se pamtiti samo ostavka Božidara Đelića. U sredini u kojoj to još nije uobičajeno on je primerom pokazao da je odlazak političara sa položaja normalna stvar, kao i njegov dolazak na to mesto. Zato je Đelić zaslužio i više od dva duga aplauza na Glavnom odboru DS-a.