Alehandra i Antonio

ČAČAK – Alehandra Monika Fraja Kalao (30) čita ovih dana "Da Vinčijev kod" Dena Mura u samoći iznajmljene sobe kod gradskog parka u Čačku, i mašta o času kad će opet videti verenika. Knjiga joj je jedino zadovoljstvo u nepoznatom gradu, udaljenom 3.470 kilometara od rodnog Lisabona, dok Antonio Barankos Vijera Marija Kosta (27) istovremeno broji jutra u čačanskom Okružnom zatvoru, nedaleko od njene sobe.
Istog dana kad je Antonio uhapšen u Guči, po međunarodnoj poternici – 24. avgusta prošle godine – Alehandra se nastanila ovde. Najpre u auto-kampu u Ovčar Banji, odakle je prešla u grad i ne mrda, rešena – kud on, tamo i ona.

– Zajedno smo tri godine i znam da Antonio nije kriminalac – kaže zaljubljena Penelopa.

Moli nas da napišemo kako njih dvoje nisu samo ljubavnici nego i "kompanjerosi", naročito zahtevajući da upotrebimo tu reč, jer slika čvrstinu odnosa mladih Portugalaca. Šest dana kuva i nosi ručak u zatvor ("Samo nedeljom ne primaju", veli), subotom ima dozvolu za susret od 30 minuta, dok ostalim danima svom dragom piše po tri pisma. Uzvraćena, razume se.

Portugalcu je, pre dva leta, sud u Konstanci (Rumunija) izrekao kaznu od tri godine i dva meseca zatvora, pod optužbom da je posedovao veću količinu druge. Kosta je, posle boravka u Rumuniji, 27. septembra 2004. svojim "mercedesom" napuštao tu državu a policija je, pretresajući kola, pronašla 47,76 grama kanabisa i 9,38 grama opijuma. Pošto se nije javljao na izdržavanje kazne, Interpol je raspisao međunarodnu poternicu koja ga je stigla letos u Guči, gde je sa Alehandrom došao na Sabor trubača.

– On nije prisustvovao tom procesu u Rumuniji, zbog toga je smatrao da je stvar završena bez ikakve kazne, pa smo slobodno krenuli u Srbiju, kolima. Najpre od Lisabona do Barselone, odatle trajektom do Ankone pa do Dubrovnika. Posle, preko Crne Gore do Guče, i tek ovde ga je policija privela – priča devojka.

Ni ona niti on, razume se, nisu videli Sabor, iako su na događaj krenuli sa posebnim razlogom.

– Oboje smo fanovi Emira Kusturice, u Lisabonu smo gledali sve njegove filmove, i morali smo da upoznamo Guču uživo.

Devojka je diplomirala istoriju umetnosti na Univerzitetu u Lisabonu i drži škole keramike za darovitu decu u tom gradu, kao i mlade obuhvaćene posebnim socijalnim programima za odvajanje od ulice. Familija Kosta, sa druge strane, ima porodični biznis, pa Antonio radi u majčinom restoranu, u predgrađu.

– Bila sam prinuđena da učim vaš teški jezik, samo da bih pomogla Antoniju. On je omiljen u društvu, ima mnogo prijatelja koji, zajedno sa porodicama, šalju novac, a i nas dvoje imali smo neku ušteđevinu koju sada trošimo. Oboje smo vegetarijanci, spremam pečurke i povrće, i nosim knjige u zatvor. On tamo jedini čita, svi ostali mogu da gledaju TV – žali se ona.

Kaže da bi, za delo učinjeno u Rumuniji, Antonio u svojoj zemlji bio osuđen samo novčanom globom.

– On i ja, ovde u Srbiji, imamo samo jedno drugo, i ovaj mobilni telefon. Teško mi je da povežem pravne sisteme tri različite države iako mi sudija Stanić izuzetno pomaže u tome. U Konstanci je za 15. decembar bio zakazan početak novog suđenja Antoniju ali je to propustio jer je i dalje u čačanskom zavoru. A ja ne znam zašto.

Branislav Stanić, istražni sudija Okružnog suda u Čačku, vodio je postupak u Kostinom slučaju, i završio svoj deo posla.

– Mislim da su ispunjeni uslovi da Kosta bude izdat Rumuniji, istog je mišljenja i veće našeg suda. Predmet je krajem godine predat Ministarstvu pravde Srbije koje će rešiti da li se dozvoljava izdavanje Koste Rumuniji. Postoje samo dve mogućnosti, druga je da se izdavanje uskrati, na osnovu čega bi Portugalac morao da bude pušten na slobodu ovde, u Čačku – kaže Stanić.

Alehandra Kalao zna da je verovatnoća za drugo mala, prstima pokazuje razmak od jednog santimetra, i ipak ne prestaje da veruje u to.

– Antonio je beskrajno zahvalan što sam uz njega, boriću se da se opet vratimo našem normalnom životu. Ako ga isporuče Rumuniji, idem i ja tamo – pripoveda junakinja portugalske ljubavne priče u Čačku.