Springstin iz Aleksandrovca

Kao pravoverni vojnik izgubljene srpske generacije devedesetih godina 20. veka, naoružan starom električnom gitarom "fender telekaster", modelom kojim decenijama ubitačno praše Kit Ričards i nekoliko legendarnih bluzera, četrdesetogodišnji buntovni roker iz Aleksandrovca Žarko Sebić zaista podseća na zamrznuti lik s neke stare fotke iz "Džuboksa". Nosi crne tesne farmerke i crni kožnjak – tri broja manji – koji mu sužava ramena i pretvara ga u dugokoso, dark crevce, koje se leluja dok svira još jednu ubitačnu solo deonicu.

Nekadašnji ideolog najsirovijeg i beskompromisnog rokenrol benda "Revolveri", vođa kratkotrzajnih revolveraša iz Aleksandrovca koji su izdali samo jedan, kultni album, a zatim se raspali u agoniji autodestrukcije, ipak nije zaboravio na svoju himnu.

"Nema povlačenja, nema predaje..." To su stihovi nezaboravne pesme koja je obeležila njegovu karijeru. Gitarista i pesnik iz Aleksandrovca je iznikao u periodu koji je simbolisao "novi talas", doba "rotirajućeg predsedništva" i dolaska Miloševića na vlast,

Žare je okupio pajtose iz škole i počeli su da sviraju subverzivnu, uznemirujuću muziku.

– Nije bilo lako prangijati po Aleksandrovcu. Bila je to čista ekscentričnost – seća se Žare.

Njegova "banda" revolveraša pobedila je na Zaječarskoj gitarijadi 1991. Buntovna pesma postala je himna studentskog protesta 1992. Naslov po stihu iz jedne pesme Brusa Springstina ponavljala se kao mantra i tokom velikih građanskih protesta, šetnji i sukoba s policijom 1996. i 1997. godine.

– Spot za pesmu nije smeo da se emituje, jer su u njemu kadrirane protestne šetnje i tražena ostavka Miloševića. Pljuvali smo istinu Srbiji u lice. Ali, šta se promenilo ako danas ne smeju da puste novi album i spot "Beogradskog sindikata"? Tih teških godina svirali smo svuda gde su nas zvali. Po budžacima i velikim halama. Bili smo prokaženi, obožavani i opasni. Bili smo rokenrol gubavci!

Žare je zaista mogao da postane zvezda, ali, pre 12 godina, na Sajmu, tokom hepeninga pod nazivom "30 godina rokenrola u Srbiji", "Revolverima" je pripala "čast" da sviraju tek u četiri ujutru. Gnevni gitarista i pesnik je to shvatio kao zaveru. Izašao je na binu i ispsovao organizatore, velike bendove, RTS i neke kolege. Naročito režim. Policija je provalila u Žaretovu kabinu i nekoliko minuta ga, tokom neformalnog informativnog razgovora, lešila pendrecima. Cane iz "Partibrejkersa" nazvao je tu noć parastosom srpskom rokenrolu.

Preživeli s tog parastosa dugo su pucali ćorcima. "Revolveri" su se raspali, Žare je pukao, kao i hiljade drugih koji su pevali njegovu himnu. Umorni rokenrol ratnik odložio je gitaru u sošku i počeo da prodaje kokice. Emigrirao je na Dorćol, bio inkasant, servisirao je kompjutere, naučio poker, postao ekspert za drugu škotsku ligu i finski hokej, pretvorivši se u opaku facu za beogradske kladionice. Vođa "Revolvera" je svirao i za gajbe piva kao nadoknadu, pljunuo je na rokenrol i probao da komponuje treš narodnjake. Pokušao je da doturi jednu baladu Džeju, ali ko je mario za buntovnog i razočaranog pesnika revolucije koji je probao da sruši Slobu pre isteka garantnog roka. Vetrovi su lomili Žareta. Samo jedan objavljeni album i slobodni pad bez padobrana.

– Bend je upropastio talenat i energiju. Završili smo kao svi pripadnici izgubljene generacije kojoj je najbolje godine pojeo Slobin režim.

Ali, početkom 2006. godine, Žare je opet stavio crni, izgrebani long-plej na gramofon. Krčanje i uspomene.

Prenuli su ga zvuci iz komšiluka, čuo je svirku trojice ekscentričnih klinaca od 11 godina. Opet su se pojavili dečaci u Aleksandrovcu koji se ne plaše da će ih drmnuti struja ako povežu gitaru sa štekerom. Žare ih je uzeo pod svoje. Postao je producent i menadžer grupe "Neustrašivi učitelji". Roker je u četrdesetoj ušao u vrtić. Klinci su pobedili na nacionalnom evrovizijskom takmičenju u Vršcu. Na Dečjoj pesmi Evrovizije, održanoj početkom decembra u Bukureštu, osvojili su peto mesto sa Žaretovom pesmom "Učimo strane jezike".

– Moji klinci su drugačiji od "Revolvera", nemaju komplekse, strahove, tripove... Oni su vesnici jedne nove, moderne Srbije.

Promenio se i Žare. Njegovo rendgensko skeniranje termitskih kanala srpske političko-muzičke ezoterije sada je razblaženo. Nekada je bio spreman da mnoge ljude koji su na javnoj sceni ili tek promaljaju nos na površinu poprišta apsolutno otpisuje kao potpune ništarije. Ali, on zaista ne vidi svetlu budućnost za rokenrol. Buntovnik je i samokritičan.

– U Srbiji je devedesetih svesno gušena mejnstrim struja u rokenrolu i forsirana je neka vrsta alternative kao glavni pravac. Problem je što je ta alternativa bila bespotrebno vezivana za opoziciono političko delovanje i otpor tadašnjem režimu. Padom Miloševića alternativa je izgubila smisao, jer je opozicija postala vlast. Naši najveći bendovi zato egzistiraju kao servisi političkih opcija i uglavnom nastupaju po gradovima u sindikalno-političkoj varijanti, što znači: besplatno po trgovima, u okviru raznih seosko-turističkih manifestacija ili predizbornih kampanja. Gotovo da nijedan bend nije sposoban da organizuje ekonomski isplativu turneju sa plaćenim kartama. Samim tim, oni negiraju ono što su možda nekada bili i ono što je rokenrol muzika nekada značila: bunt i otpor svim institucijama lažnog autoriteta.

Ko danas propagira individualnost, ko je propovednik subverzije? Žare ceni hip-hop bendove, koji bljuju istinu u lice. Ipak ga je razočarao Rambo Amadeus. Za Žareta, Rambo je simbol uspešne karijere srpskog etabliranog rokera: od ikone bunta, preko tranzicionog junaka bankarskog epsko-kamatnog ciklusa, do predgrupe Ceci Ražnatović, na koncertu za Srpsku novu godinu.

Ironični aleksandrovački Springstin, jedan od heroja sage o propasti srpskog rokenrola, dobro zna odgovor na pitanje – kako će završiti rokenrol?

– Završiće kao stara gitara zakačena na bogataškom zidu.

To je replika iz holivudskog filma "Vanila skaj". U srpskoj verziji, naše puniše ne bi dale ni pet banki za Žaretovu "mašinku" na struju.