Našem iseljeniku treba reći da nije sam

Povodom teksta ,,Falsifikati originala”, ,,Politika”, 8. decembra

Nije bitna moja poezija, niti Dašin, niti Radmilin rad. U suštini, ovde je bitan stav, diskurs o rasejanju, a taj stav, taj diskurs je porazan, i od svih poraza Srbije, jedan od najakutnijih. On govori o tome sa koliko se stereotipa nosi beogradski čovek danas. On govori o socioistorijskom autizmu današnjih školovanih Beograđana. O tome vredi govoriti. Sa gnevom ili sa čežnjom, sad svejedno. Jer od tih stereotipa ga ne leče, očevidno, u Srbiji, danas, čak ni pisci (ili oni, koje je „elita” proglasila takvim).

Književnik bi trebalo da osvetli, da pojasni, da kontekstualizuje. Pesnika prevashodno zanima pojedinačno. Autentično. Živ život, individualna istina. Olaka kvalifikovanja, uopštavanja, grupisanja, žigosanja nisu književni, niti sociološki, nego ideološki govor najvulgarnijeg vida. Možda nasleđena praksa prošlosti. Današnja elita je vrsno izvodila sletove, pevala pionirske pesme. Slabo je tu mesta za kritičku svest u zemlji koja nije izvela svoju lustraciju, niti povratila oduzetu imovinu. Proizvoljnost, osornost, čak oholost odraz su te površnosti. Crta naše mitomanije ispoljava se i u tome. Naš je čovek, i inače – sveznadar. U toku devedesetih godina ozbiljno sam se zapitao – ne jednom – jesu li nas takvi, sa takvim mentalitetom, predstavljali svetu? Jesu li takvi, u diplomatiji, pregovarali – za milog boga, i u vaše i u moje ime? Dobro reče jedan od komentatora: valjalo bi raspravljati, ne toliko o pitanju odlaska (naše je stare već opisao Meša Selimović u romanu „Ostrvo”), koliko o pitanju povratka, odnosno o razlozima zbog kojih se ljudi u Srbiju ne vraćaju. Srećom, tim povodom, ,,Politika” neguje rubriku „Moj život u inostranstvu”. Nama su upravo važna ta iskustva: ne svodi se školovanost na društvene nauke, niti pak svi moraju biti školovani e da bi bili zadovoljni sobom, svojim životom, e da bi stekli nešto životne mudrosti. Razni su oblici ostvarivanja sebe i samospoznaje: na to, takvo putovanje, na otkrivanje tih tuđih, a nama bliskih, života, nas poziva svaka njihova, često samokritička, ispovest. Neke od tih ispovesti su čak i čisti književni dragulji. Možda je vreme da ,,Politika” otvori rubriku pod naslovom: „Moj povratak iz inostranstva, pa ponovni odlazak iz Srbije”, kako bi obim i slika naše teme bili potpuni.

Našem iseljeniku treba reći da nije sam. Da ima i drugih čija su iskustva slična (da parafraziram mudrog Ujevića), i da su ta iskustva plodonosna. Našeg iseljenika treba osloboditi osećanja krivice. Beograd i rasejanje neka ponovo čitaju Konstantina iz Ostrovice, Gundulićev portret potucanja poslednjeg Brankovića u spevu „Osman”, Orfelina, Piščevićeve oca i sina, romane Crnjanskog (raspon tog književnog materijala ide od 15. do 20. veka). Mi se vekovima ostvarujemo drugde, i drugačije, a vazda i navek svesni sebe – svojih korena, svojih domašaja. Jer iseljenik svojom kulturom zrači, i druge ljudske zajednice prepoznaju autohtone vrednosti za koje je vezan. Kamo sreće da Beograd poštuje svoju emigraciju kao Jerusalim, Peking ili Jerevan svoje.

Neka se iseljenici ne osećaju krivima jer su otišli. Neka učine mir sa sobom, i mir s Beogradom. Jedan im je život dat, neka ga ostvaruju, ma gde da su. Put je naš put samospoznaje. To etičko i estetsko postignuće, najviši je vrh ljudske egzistencije. I Berđajev i Nabokov su egzilanti. I Berđajev i Nabokov su Rusi. Tradicija ne poznaje granice. Tradicije su višestruke. Rastko umire, sam, u tuđini, Crnjanski je obnevideo od čežnje za Srbijom, Crnjanski se vratio. Jer svima je nama „Lament nad Beogradom” prvi i poslednji naš stih. Kruna svih čežnji. Makar se Beogradu, „Tamnom vilajetu”, više ne vraćali. Ko je, u ljubavi za Rim, bio dublji i potresniji: Avgust ili Ovidije? Car ili njegov izgnanik?