Aleksejev moćniji od Polta

Nije diplomatska praksa da ambasador u nekoj zemlji od svojih domaćina traži da raspišu vanredne izbore ili da zamenik ambasadora izjavljuje da nije zadovoljan sudskim odlukama i da dovodi u sumnju rad Vrhovnog suda zemlje u kojoj je, ipak, samo gost. Nije praksa, ali jeste slučaj ako su ambasador i zamenik ambasadora predstavnici najveće sile na svetu, Sjedinjenih Američkih Država, na primer, a zemlja u kojoj trenutno borave, na primer, Srbija.

Uticaj stranih ambasadora u Srbiji, tvrde poznavaoci prilika u diplomatiji, obično je suprotno proporcionalan uticaju koji imaju u svojim zemljama. To što je američki ambasador u Beogradu Majkl Polt "uživo" video predsednika SAD Džordža Buša verovatno onoliko puta koliko i jedan prosečan Srbin, nije razlog da se ovde, kada Polt otvori usta, ne smatra da iz njih progovara lično Buš. Ali, to je problem onog koji sluša.

Jedini strani ambasador u Srbiji koji je dobro poznat i u svojoj zemlji jeste Norvežanin Hakon Blankenborg. On je u politici već trideset godina, a kao predstavnik Laburističke stranke bio je šef norveške delegacije pri Savetu Evrope i predsednik Spoljnopolitičkog odbora parlamenta u Oslu. Norveški uticaj u Srbiji naglo se povećao kad je "Telenor" kupio "Mobi 63" i u državni budžet ubacio više od milijardu evra. U isto vreme, Norveška je "kontakt zemlja" Srbije za NATO, a u Ministarstvu odbrane veoma su zadovoljni tom saradnjom.

Uticaj stranih ambasadora u Srbiji, kako kaže Goran Svilanović,  šef diplomatije za vreme vlade pokojnog premijera Zorana Đinđića,

srazmeran je uticaju zemalja iz kojih dolaze. Diplomatski predstavnici zemalja koje su stalne članice Saveta bezbednosti (Rusija, SAD, Kina, Velika Britanija i Francuska), kaže Svilanović, imaju u Srbiji najveći uticaj.

– Najbolji kontakt sa srpskim vlastima u vreme kada sam ja bio ministar imali su ambasadori SAD, Velike Britanije i Francuske. To su bili ljudi koji nisu imali prevelik uticaj u svojim zemljama, mora se priznati, ali su obično mogli da pomere stvari sa mrtve tačke na ovom prostoru. Po tom kriterijumu su i birani – objašnjava Svilanović koji je od novembra 2000. godine bio šef diplomatije SR Jugoslavije, a potom i državne zajednice SCG.

Tadašnji ambasador SAD Vilijem Montgomeri smatrao se veoma uticajnim za vreme Đinđićeve vladavine. U to vreme, američki ambasador bio je, tvrde upućeni, mnogo moćniji od dvojice ambasadora – Vladimira Jegoškina i Vladimira Ivanovskog – koji su predstavljali Rusiju u Srbiji posle 5. oktobra 2000. Situacija je danas potpuno obrnuta. Montgomeri, koji je poseban i po tome što je jedini strani ambasador koji se po prestanku mandata nije vratio kući već je nastavio da živi na prostorima gde je službovao, ipak je bio toliko medijski eksponiran da verovatno nije bilo Srbina koji nije čuo za ambasadora i njegovu suprugu Lin Montgomeri.

Ali, medijska eksponiranost diplomatskih predstavnika ne mora da bude mera njihovog uticaja, što dokazuju i austrijski i italijanski ambasadori. Ambasador Austrije Gerhard Jandl i Italije Alesandro Merola skoro su potpuno nepoznati ovdašnjoj javnosti, ali su činjenice da se austrijski kapital sve više širi u Srbiji, a da je Italija najveći spoljnotrgovinski partner Srbije dokazi uspešnog rada i dobrih kontakata ovih ambasadora. I ruski ambasador, Aleksandar Nikolajevič Aleksejev, kome se nikako ne može sporiti uticaj u Srbiji, do pre nekoliko meseci skoro da je bio potpuno nepoznat ovdašnjoj javnosti. U dosadašnji radni učinak Aleksejeva, međutim, može se uračunati i to što je Srbija prestala da izvozi oružje u bivše sovjetske republike koje imaju određene razmirice sa Moskvom i što se, posle njegovih javnih kritika da se na ruski kapital gleda kao na drugorazredni, pojačala privredna saradnja dveju zemalja.

Slične poteškoće s ekonomskom saradnjom imao je i nemački ambasador Andreas Cobel koji je lobirao da televizija RTL dobije nacionalnu frekvenciju. Kada se to nije desilo, Cobel je oštro kritikovao državne organe, tvrdeći da tajkuni koji su bili bliski Slobodanu Miloševiću i dalje vladaju Srbijom. Nemačke investicije su ipak nastavile da ulaze našu zemlju.

Od "manjih" zemalja, svojim uticajem u Srbiji posebno se izdvaja Slovačka, koja dobru saradnju duguje radu ambasadora Miroslava Mojžite i Miroslava Lajčaka koji su dobili poverenje mnogih srpskih političara. Vlada u Bratislavi oprezna je u vezi sa Kosovom, a želi da bude "pokrovitelj" ulaska Srbije u Evropsku uniju.

Nema sumnje da je uspešnoj diplomatskoj aktivnosti Slovaka u Srbiji pomoglo i to što za razliku od mnogih drugih lako i brzo uče srpski jezik. Teškoće tog tipa zapadne zemlje rešavaju tako što u Srbiju šalju diplomate iz regiona ili zemalja bliskih Srbiji. 

"Već dosta dugo je praksa zapadnoevropskih zemalja da njihov drugi čovek iz ambasade u Moskvi, ministar-savetnik, dolazi na mesto ambasadora u Beogradu ili u nekoj drugoj bivšoj socijalističkoj zemlji", kaže Dušan Lazić, nekadašnji ambasador Jugoslavije u Moskvi. "Jedan od razloga sigurno je bliskost jezika. Britanci naročito insistiraju na tome da ambasador govori jezik zemlje u kojoj radi, jer onda lakše razume stvari i može mnogo više da uradi. To je vrsta specijalizacije diplomata za neke regione, koju velike zemlje mogu sebi da dozvole. Manje zemlje nemaju mogućnosti za to. Naši mandati traju četiri godine, a diplomatski mandati u zemljama EU dve godine ili najduže tri godine, pa je i zato neophodno da se odmah intenzivno uključe u posao, da što brže nauče jezik", objašnjava Lazić, koji je posle 5. oktobra 2000. godine bio generalni sekretar Ministarstva inostranih poslova.

Njegove reči potvrđuje i bivši britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford, koji je od avgusta 2003. najviši diplomatski predstavnik Ujedinjenog Kraljevstva u Poljskoj. "Forin ofis obično daje diplomatskom osoblju devet meseci da nauče poljski. Pošto su smatrali da sam ja u prednosti što govorim srpski i pomalo ruski, dali su mi jedanaest nedelja", svedočio je ranije Kroford.

I on je nekoliko godina pre službe u Beogradu bio u Moskvi, kao savetnik u britanskoj ambasadi, ali je diplomatsku karijeru počeo upravo u glavnom gradu tadašnje velike Jugoslavije. U glavnom gradu Ruske Federacije službovao je i sadašnji francuski ambasador u Beogradu Ig Perne, koji je u Moskvi od 1993. do 1996. bio ministar-savetnik, a zanimljivo je da je odmah potom istu funkciju (zamenika ambasadora) imao i u Vašingtonu. Za balkanske zemlje je bio vezan i njegov prethodnik Gabrijel Keler, koji je nekoliko meseci 1996. godine, posle ukidanja sankcija, bio prvi ambasador Francuske u SR Jugoslaviji. Na mesto ambasadora u Beogradu vratio se posle petooktobarskih promena, a zapamćeno je da imao dobre odnose sa tadašnjim predsednikom države Vojislavom Koštunicom. Za razliku od Kelera, prvi američki ambasador Vilijam Montgomeri imao je u početku mandata problema da uopšte dođe do Koštunice.

Majkl Polt, rođeni Austrijanac, koji je pre ovog prvog ambasadorskog mandata u Beogradu bio zamenik šefa misije u Berlinu i Bernu, ulazi u poslednjih šest meseci svog boravka u Srbiji. Za nepune tri godine nije uspeo da stvori dobre odnose sa vladom Vojislava Koštunice, a, kako se nezvanično može čuti u diplomatskim krugovima, uspeo je da pokvari odnose i sa predsednikom Borisom Tadićem. Sporne tačke ostale su hapšenje Ratka Mladića (Polt insistira da se Koštunica obrati javnosti i poruči da Mladić mora biti uhapšen) i Kosovo (ambasador je ljut što se premijer i predsednik protive ideji nezavisnog Kosova i time komplikuju situaciju za koju je Vašington bio uveren da je već rešena). Na drugoj strani, Polt u svoje uspehe može da uračuna sve jaču direktnu vojnu saradnju Srbije i SAD. Izvori bliski američkom ambasadoru kažu da mu se uopšte nije dopala vest da je Vlada Srbije potpisala ugovor o lobiranju sa firmom iz Vašingtona "Barbur, Grifit i Rodžers". Sada vlada može da zaobiđe Polta i da preko lobista razgovara s predstavnicima administracije ili Kongresa. Sličnu stvar uradio je i predsednik Tadić, zamolivši direktno Džordža Buša da Srbija bude primljena u Partnerstvo za mir.

Majkl Polt je bio ubeđen da je svaki napor Srbije uzaludan i da pozivnica za ovaj program NATO-a može da usledi tek kad Ratko Mladić bude uhapšen. Ali – ni Tadić ni Buš ga nisu pitali za savet.

-----------------------------------------------------------

Ambasador koji nije otišao

Vilijam Montgomeri je na mestu ambasadora izdržao razne pritiske, pre svega od nekadašnjeg šefa Biroa za komunikacije Vladimira Popovića Bebe i potpredsednika vlade Čedomira Jovanovića. Oni su mu zamerili što je zaštitio medije koji su se našli na udaru tadašnje vlade (B92 i NIN), ocenivši to kao mešanje u unutrašnje stvari Srbije.

Montgomeri je sa funkcije otišao po isteku mandata 2004. godine, ali je ostao da živi u regionu, u svojoj kući u Cavtatu. Nedavno je tu kuću prodao i kupio stan u Beogradu, pa se može očekivati da će biti još prisutniji u javnom životu Srbije. Njegov naslednik Majkl Polt, tvrde službenici američke ambasade, još ne može da se navikne na to. "Ambasador koji nije otišao". Tim rečima u ambasadi danas opisuju Montgomerija, koji svoje stavove o dešavanjima u Srbiji i svetu redovno objavljuje u kolumni koju piše za beogradski dnevnik "Danas".

-----------------------------------------------------------

Iz Moskve u Beograd

Već drugi britanski ambasador zaredom u Beograd dolazi sa mesta zamenika šefa misije u Moskvi. To je bio slučaj sa Dejvidom Gauenom, a sada i sa novim ambasadorom Stivenom Džonom Vordsvortom. "Još iz vremena hladnog rata ostala je ta praksa da se diplomate šalju iz jedne socijalističke zemlje u drugu", kaže Dušan Lazić. "Računalo se da će im za razumevanje situacije od koristi biti i bliskost jezika, ali i političke veze. Zanimljivo je da je obavezna lektira svih zapadnih diplomata koji su se spremali za službu u SSSR-u bila i knjiga ’Moskovske godine’ našeg ambasadora Veljka Mićunovića. Sada je stanje, naravno, drugačije, ali mora se reći da u Beograd za ambasadore dolaze ljudi koji su ispekli zanat u jednom diplomatskom centru kakav je Moskva", zaključuje Lazić.