Biblija za bildere

Prelistavam Bibliju za bildere i kao svaki jeretik, koji je poslednji put posetio teretanu na radnom zadatku u Ćupriji, kada sam tamošnjeg predsednika opštine, inače dobroćudnog čikicu, namestio da pozira fotoreporteru na nekoj smešnoj spravi koja podseća na kažnjeničko mesto veslača na galiji – odmah do prozorčeta – razmišljam da li bih uopšte mogao da ovo pompezno izdanje podignem i spustim 60 puta, u tri serije. Možda, ali, pre toga bih morao da za svaki slučaj okrenem stare drugare iz Hitne pomoći, kardiologa, anesteziologa i šofera, koji bi za svaki slučaj podigli nivo borbene gotovosti na najviši stepen. 

Izdavačka kuća "Data status" iz Beograda prevela je i objavila knjigu "Anatomija treninga snage" na srpski jezik. Autor i ilustrator Frederik Delaver, bivši glodur magazina "Powermag" i novinar "Le Monde du muskle", napisao je svetski manifest za vežbače, bildere, sportiste i ostale koji treninge smatraju svetim činom.

Jedan od prijatelja, koji dobro zna da sam poslednji put odigrao basket pre dve godine, kada je moj nezgrapni dvokorak podsećao na usporeni snimak bureta koje se nekontrolisano kotrlja po terenu na kome se, inače, deca igraju košarke, preporučio mi je knjigu, pretpostavljajući da me bar ona može vratiti u igru.

Jedan od gurua uličnog basketa bio je zapravo Karaburmac Šojka, visok oko 180 santimetara. Bio je šatiran kao Sajmon le Bon, mršav i anemičan kao Dragan Nikolić u filmu "Kad budem mrtav i beo". Šojka je igrao pleja za lokalni košarkaški klub "Karaburmu", davao je po 40 do 45 koševa po meču u malim ligama, a uživao je da ponižava "Zvezdu" i "Partizan" kada im je "Karaburma" bila sparing partner.

Ali, pitaćete se, kakve veze ima metiljavi, genijalni i nacirkani Šojka sa "Anatomijom treninga snage", prevedenom nedavno na srpski? Ova briljantna knjiga vraća nas u vreme kada je vaskoliki basketaški Beograd morao nekako da se suprotstavi Šojkinom teroru, a naročito igrama u lovu. Jer, mnoge košarkaške kockare taj samouki genije oterao je u bankrotstvo. Pripadnici basketaškog pokreta otpora prionuli su na jedinu moguću strategiju protiv diktature igrača jegulja: počeli su da bilduju. Kada kažem – bildovanje, ne mislim na uzimanje steroida, već na manijakalno vežbanje u podrumima, po sobama, sa onim smešnim malim tegovima, bučicama. Neki su šljakali i sa betonskim odlivcima, podsećajući na divljake koji su upravo iščupali banderu iz trotoara i sada vitlaju njome, u nekoliko serija. Tek su čučnjevi bili komedija. Nije postojala Biblija za bildere koja bi nam pružila uvid u funkcionalnu anatomiju raznovrsnih vežbi kao i preporuke preventivnih mera koji omogućavaju bezbedno i sigurno vežbanje.

Kao priručni vodiči kroz taj čudni, prvobitni svet nabijanja mišića, koristili su se almanasi u kojima su nacrtane baje podsećale na mornara Popaja koji je skinuo majicu i, besan što mu Pera Ždera opet nije vratio dug, iskaljuje bes na klupama i stolicama. U to vreme su se otvarale prve teretane u Beogradu, mahom u garažama lokalnih siledžija, a većina stanovništva je mislila da su te pionirske ustanove u kojima se oblikovalo telo, u stvari magacinski prostori u kojima se odlaže nekakav opasan teret koji bi, eventualno, mogao da posluži za obaranje režima.

Tako je sirova snaga počela da caruje na terenima za basket. Da bi ostao živ i eventualno zdrav, valjalo je da izgledaš kao Karl Meloun, crni Švarceneger, čiji je biceps bio nešto veći od košarkaške lopte. Istovremeno, morao si da imaš meku ruku kao Šojka. Mister suvonje više nisu imale mesta na beogradskim terenima. Ako bi i preživeli egzodus u igri do 21, kasnije bi ih oduvala košava.

Danas teretane izgledaju kao sterilni šoping-centri. Možda nam je zato i basket takav. Nekako metiljav. Pravoverni vežbači iz doba Šojkine diktature nikada ne zalaze na takva fensi mesta. Čak i po cenu da u zrelim, najboljim godinama podsećaju na putujuće promotore prehrambene industrije. Eventualno im ostaje da se druže s knjigom.