Srbi slabo posećuju ustanove kulture

Obimno istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka o kulturnim praksama građana Srbije, koje su od septembra do decembra 2010. sprovodili Predrag Cvetičanin i Marijana Milankov, ponudilo je, između ostalog, i odgovore na sledeća pitanja: koliko posećujemo ustanove kulture, koliko čitamo knjige, koliko znamo o likovnoj umetnosti i kako se prema tim našim interesovanjima kotiramo u odnosu na druge države u Evropi?

Generalno gledano, svega sedam posto stanovništva može sebi da priušti da ode na jedan veći inostrani koncert, na dve do tri pozorišne predstave mesečno ili da kupi nekoliko knjiga ne naročito visokih cena, jer može sebi da dozvoli da na kulturu potroši više od 5000 dinara, dok dve trećine ljudi za tu vrstu potreba može da izdvoji samo 2000 dinara.

Procenat onih koji čitavu godinu dana pre anketiranja nije posećivao nikakve programe kulturnih institucija, u koje spadaju bioskopi, pozorišta, galerije/muzeji i biblioteke, iznosi čak 60 odsto. Povremenih posetilaca, koji su participirali u poseti od jedan do tri puta, ima oko 20 odsto, dok pasioniranih učesnika u programima, koju u njima učestvuju češće od jednom mesečno, ima samo od jedan do dva odsto.

Kad je čitanje knjiga u pitanju, ispostavilo se da je ova navika relativno nepopularna aktivnost skoro svuda u svetu pa i kod nas. Primat imaju čitanje dnevne štampe i časopisa. Procenat onih koji nisu pročitali nijednu knjigu, bilo za potrebe posla, iz obrazovnih razloga ili samoobrazovanja, kreće se od 75 do neverovatnih 80 odsto. Nešto povoljnija slika dobije se kad se u obzir uzmu knjige koje su ispitanici čitali za vlastito zadovoljstvo – više od 60 odsto ispitanih se izjasnilo da je pročitalo bar jednu knjigu u tu svrhu tokom 365 dana. Čak 60 posto građana Srbije retko kupuje knjige, u najvećem broju domova nalaze se ikone i porodične fotografije, nešto manje od polovine krase umetničke slike, a oko trećine gobleni i reprodukcije umetničkih dela.

Kada su ispitanicima pokazane četiri reprodukcije slika – „Seoba Srba” Paje Jovanovića, „Atinska škola” Rafaela Santija, „Između dana i noći” Petra Lubarde i „Neimenovana broj 2” Džeksona Poloka, pokazalo se sledeće: izuzev u slučaju dela Paje Jovanovića, koje je, uprkos gotovo stalnoj prisutnosti u medijima, prepoznalo samo 28,1 odsto ispitanih, ostali autori bili su poznati veoma uskom krugu anketiranih. Posebno iznenađenje za istraživače je, kako kažu, predstavljao podatak da je za jednu od najpoznatijih slika u svetskoj istoriji slikarstva – rad Rafaela Santija, znalo svega 6,6 odsto anketiranih. Pored toga, sa izuzetkom Danila Kiša, relativno malom broju ljudi sviđa se ono što rade umetnici koji izlaze iz okvira narodne i zabavne muzike. Uzgred, čak i u slučaju Kiša, 30 odsto ili nije znalo o kome je reč ili nije čitalo njegove knjige.

Ono što na kraju možda može da iznenadi jeste sledeća konstatacija – stepen učešća građana Srbije u kulturnim aktivnostima se u većini poređenja pokazuje kao prosečan u odnosu na ostale zemlje Evrope.

M. Dimitrijević