Borba ideologija ili polova

Francuska se nalazi u završnici predsedničkih izbora, a biračko telo se sve više svrstava u dva velika bloka, čiji su predstavnici ušli u drugi krug izbora predviđen za Đurđevdan. Već 6. maja znaćemo novog predsednika politički najvažnije evropske zemlje, sa velikom verovatnoćom da to ovoga puta postane žena. Iako je oko sedam miliona Francuza glasalo za poziciju političkog centra, odnosno za Fransoa Bajrua koji je osvojio 18,5 odsto glasova, oni će ovoga puta morati da daju glas jednom ili drugom bloku i da u završnici odluče pobednika.

Istine radi, a u ime onoga što odavno govore kritičari isključivo ‘finansijskih demokratija’, treba reći da su interesne grupe izabrale dva dominantna kandidata i da u medijima već mesecima slušamo i gledamo tzv. ‘egzit pol’: već godinu dana unazad svi mediji guraju samo dva kandidata, kao da ostali i ne postoje. Nikola Sarkozi i Segolen Roajal su kao te forsirane subliminalne, psihološke nesvesne slike najzad i ušli u završnicu drugog predsedničkog kruga.

Juriš ka kraju izbora počeo je vrlo agresivno. Segolen Roajal, na čijoj je strani čitavo francusko istorijsko socijalno nasleđe (socijalni ugovor, 17. vek), ali i veliki broj današnjih nezaposlenih i odbačenih ljudi, u skladu s tradicijom odupiranja anglosaksonskom tipu ekonomskog liberalizma, nazvala je Nikolu Sarkozija "američkim čovekom u Francuskoj", a poslednja njena rečenica koja se na njega odnosila glasila je: "On je neokonzervativac koji sasvim slučajno ima francuski pasoš". Tako ova žena za koju je Pjer Burdije nekada govorio da je lažna varijanta levice, verovatno pod kontrolom nacionalnog Žan-Pjer Ševenmana koji joj se pridružio, sve više izrasta u borbeni simbol udružene nacionalne levice. Jedina njena strateška greška na početku 21. veka je u tome što insistira na apelaciji "levica", umesto da prosto zaigra na opštu kartu altermondijalizma kojom bi pridobila i ogroman deo Bajruovih birača sa centra, odnosno socijalne degoliste, kao i druge francuske patriote.

Ali, Roajal ima biračku rezervu koju Nikola Sarkozi posle prvog kruga izbora više nema. Svi antiglobalisti, ekolozi, zeleni i agrarci već se sada mobilišu da je podrže, a dobila je i podršku ugroženih kvartova koji su obećali da će se smiriti samo ako ona bude predsednik, dok će u protivnom paliti i rušiti pariska predgrađa svaki dan.

Budući da od Segolen Roajal nekoliko puta dnevno dobijamo tipske poruke na mobilnom telefonu, u kojima traži podršku za drugi krug, napisala sam joj jedno pismo tražeći od nje da se javno odredi po pitanju Kosova. U nedavnoj televizijskoj predizbornoj emisiji, Roajal je rekla da Francuska treba da prihvati samo ono rešenje koje je dobro za obe strane, a da se zna da je Kosovo deo srpske teritorije.

Najzad, Roajalovu je zvanično podržao Hugo Čavez (verovatno u njoj vidi francusku Evitu Peron koja se svim Latinoamerikancima i dalje nostalgično priviđa), a to ujedno znači da ju je podržala skoro čitava Južna Amerika, što je, u trenutku kada su Evropljanima potrebni nafta i gas, i te kako značajno.

Verovatno će i Žan Mari Lepen, organizujući 1. maja svoju tradicionalnu smotru "Jovanki Orleanki u čast", i ne htevši to, nehotice, javno mnjenje povući u pravcu Segolen Roajal. Jer, ipak je sveta Jovanka bila žena koja je spasla Francusku u jednom teškom trenutku, odupirući se pritisku tadašnjih ratobornih Anglosaksonaca. Segolen, naravno nije Jovanka, ali vekovni arhetip u podsvesti ljudi tiho deluje, a birači su mnogo manje racionalni nego što se to misli, pogotovo kad počnu da deluju i zakoni socijalne, kolektivne psihologije, odnosno javnog mnjenja. U ovom smislu, izraelska štampa, koja je inače naklonjenija kandidatu Nikoli Sarkoziju, u šali je već javila da je u Francuskoj u toku borba "Rokija i Jovanke Orleanke".

Međutim, na strani Segolen Roajal nalazi se najvažnija od svih činjenica: kao bivši ministar, dobro je radila i ne prati je nijedna finansijska, niti korupcionaška afera, odnosno nijedna zloupotreba. Ni dinara sebi od tuđeg nije uzela. U Francuskoj je ovo izuzetno važno, jer samo mala zloupotreba, posebno siromašnih, znači definitivni kraj političke karijere.

S druge strane, Nikola Sarkozi (pravo ime Nađ-Boča) ublažio je posle prvog kruga svoj neoliberalni govor koji sada sve više ide u socijalnom pravcu, iako svi znamo da će to ostati samo na verbalnom nivou. Pooštrenje viznog režima prema Srbiji Sarkozi više ne pominje, kao ni to da je Kosovo već nezavisno, što je inače bio požurio da izjavi. Valjda mu je neko od savetnika u međuvremenu objasnio da su Srbi narod blizak ruskom (čiji je lobi u Francuskoj veoma jak). Prema doseljenicima i emigrantima je u završnici kampanje manje strog, iako je na toj priči pridobio u prvom krugu veliki deo biračkog tela Žan-Mari Lepena. Žak Širak, predsednik u povlačenju, sklopio je sa Sarkozijem dogovor da ga podrži, verovatno u zamenu za zaustavljanje sudskog procesa koji je protiv njega (Širaka), 17 godina kasnije, zbog pronevera iz doba dok je bio gradonačelnik, u Parizu javno obnovljen. Ali, videćemo da li će ta računica uopšte moći da stupi u dejstvo.

Za sada, Sarkozi nad Roajalovom vodi za pet poena (31,18 prema 25,87, izlaznost 83,78 odsto). Međutim, njena politička i ljudska radijacija mnogo je veća od njegove.

Možda grešim, ali nekako mi se taj utisak uporno nameće: Francuska dobija ženu za predsednika i ostvaruje svoju specifičnost: kohabitaciju. Roajalova bi mogla da postane predsednik (sa najvećim ovlašćenjima u odnosu na sve predsednike u Evropi, jer je u Francuskoj na snazi polupredsednički sistem), a vladajući Širakov, odnosno sada Sarkozijev UMP verovatno bi imao većinu u Parlamentu. Tako bi Roajalova bila neka vrsta francuske Merkelove, ali na levici. Videćemo da li će se ovaj scenario desiti.