Zapad i telesna kazna

Povodom teksta ,,Batinu u rajski muzej”, ,,Politika”, 14. decembra

Reagujući na moj tekst ,,Telesna kazna kao pravo i dužnost roditelja”, dr Mile Nenadić iznosi kvalifikaciju da naša šira javnost, dakle nestručni ljudi koji podržavaju moje stavove o telesnoj kazni,imaju svest koja „sto, a možda i petsto godina” kasni za Zapadom. Razlog za takvu kvalifikaciju je tajšto se naši ljudi usuđuju da misle svojom glavom i odbijaju da izjednače telesnu kaznu (udarac prstima po guzi) od nasilja i fizičkog zlostavljanja dece. Zatim i to što odobravaju telesnu kaznu kao povremenu i izuzetnu disciplinsku meru. Istraživanja pokazuju da svoju decu tako odgaja oko 70 odsto naših roditelja. Pretpostavka na kojoj se zasniva ova kvalifikacija je da smo mi ovde u Srbiji primitivni i necivilizovani, a da je Zapad oličenje kulture i civilizovanosti.

Pa pogledajmo malo na taj Zapad i kako je tamo regulisano pravo roditelja da telesno kazne vlastitu decu.

Uprkos pritiscimarazličitih lobija, u Evropskoj uniji postoje zemlje koje odbijaju da u svoje zakone ugrade normu o izričitoj zabrani roditeljima da telesno kazne vlastitu decu. To su Velika Britanija, Francuska, Irska, Belgija, Italija, Slovenija, Slovačka, Češka, Estonija i Litvanija. U takve zemlje spada i Švajcarska. U svim ovim visokorazvijenim zemljama postoje zakoni koji štite decu od nasilja i fizičkog zlostavljanja, ali ne i od telesnog kažnjavanja. Takvo je i naše trenutno zakonsko rešenje.

Ako dr Nenadiću ove evropske zemlje nisu dovoljno „zapadne”, onda je potrebno da njima pridodamo i Sjedinjene Američke Države, Kanadu i Australiju jer ni u ovim zemljama nije roditeljima zabranjeno da telesno kažnjavaju svoju decu iako u njima postoje strogi zakoni koji decu štite od telesnog zlostavljanja. I ostalih 150 zemalja, koje ne navodim jer verovatno dr Nenadiću ne bi bile dovoljno „zapadne”, odbijaju da u svoje zakone ugrade normu o izričitoj zabrani roditeljima da telesno kazne vlastito dete.

To dokazuje da je stav da povremeno racionalno telesno kažnjavanje jeste „zapadni” stav. U tom smislu mogu da čestitam našim roditeljima na zdravom razumu. Najbolje bi bilo kada bi i predlagači zakona sledili taj stav umesto da pokušavaju da zakonom „prosvete” i disciplinuju primitivni i nasilni narod.

Kada neko vidi samo dete i njegova prava, a ne i sistem i kontekst u kome se to dete nalazi tada zastupa pedocentrizam. Svaka teorija i praksa koja polazi iz takvog zastranjivanja je dugoročno štetna po decu. Tamo gde se duže vreme primenjuje popustljivo, permisivno vaspitanje, raste procenat razmažene i prezaštićene dece, koja i kada odrastu ne postaju funkcionalni odrasli već zavise od svojih roditelja. Zašto bismo mi kao nešto najnaprednije promovisali i u svoje zakone stavljali nešto što je problematično i rizično po generacije naše dece? Naročito onda kada to ne moramo da činimo?

Oko promovisanja izričite zakonske zabrane roditeljima da telesno kazne sopstveno dete postoji čitav niz manipulacija što ukazuje na delovanje različitih lobija i interesapojedinaca. Glavna manipulacija je tašto se telesno kažnjavanje namerno izjednačava sa nasiljem, sa telesnim zlostavljanjem. U istraživanjima se u kategoriju „nasilje” ubraja i nepristojno ophođenje, upućivanje uvreda, odnosno „verbalno nasilje”, tako da rezultati ukazuju na veliku prisutnost „nasilja” onda kada je to istraživaču potrebno. Za finansiranje rešavanja ovog problema će se naći fondovi jer o nama već postoji stereotip nastao kroz nedavnu istoriju da smo veoma nasilni.

Često se manipuliše i Konvencijom o pravima deteta: nigde u ovoj konvenciji se roditeljima ne zabranjuje da telesno kažnjavaju decu. Naprotiv, roditeljima se garantuju prava koja su definisana običajima kulture u kojoj žive. Komitet za prava deteta Ujedinjenih nacija čini pet birokrata koji nemaju mandat da tumače članove konvencije, već samo da prate njeno sprovođenje u zemljama potpisnicama. Uprkos tome, ovaj komitet objavljuje svoje preporuke koje se nama serviraju kao obavezujuće.

Usvajanje izričite zakonske zabrane roditeljima da telesno kazne dete nije nikakav uslov za priključenje Evropskoj uniji. Ni mnoge zemlje u uniji nemaju poseban Zakon o dečjim pravima. Ali, eto, mi u Srbiji smo najnapredniji, mi smo lider u zaštiti dečjih prava, tako da moramo imati i takav „nadzakon” koji vrvi od kontradiktornosti i nesuvislosti. Zašto bi generacije naše dece svojom sudbinom platile nečiju bolesnu ambiciju? Ako su deca naša budućnost, onda bi sudbina naše dece trebalo da nam bude važnija od Kosova.

*Dr med. psihoterapeut