Su­ze Isi­do­re Se­ku­lić

Pan­če­vo – Dva­de­se­to­go­di­šnja go­spo­đi­ca Isi­do­ra Se­ku­lić, „ospo­so­blje­na za uči­te­lji­cu u vi­šim na­rod­nim i gra­đan­skim ško­la­ma iz svih pred­me­ta ma­te­ma­tič­ko-pri­ro­do­slov­ne stru­ke“, ka­ko je sa­ma na­ve­la u mol­bi za pri­jem, ja­vi­la se upra­vi Srp­ske vi­še de­vo­jač­ke ško­le u Pan­če­vu, 4. de­cem­bra 1897. go­di­ne.

De­ce­ni­ju i dve go­di­ne pri­de po­to­nja po­zna­ta knji­žev­ni­ca pro­ve­šće u ovoj va­ro­ši ko­ja je ta­da ima­la 20.000 sta­nov­ni­ka. Pan­če­vac Ča­slav Đor­đe­vić, ko­ji je ob­ja­vio knji­ži­cu „Isi­do­ra u Pan­če­vu“, tvr­di da je „go­spo­đi­ca Se­ku­li­će­va“ oda­bra­la Pan­če­vo, jer to je bi­lo naj­bli­že rad­no me­sto Ze­mu­nu u ko­jem joj je bi­la po­ro­di­ca.

Sa­ču­va­ni škol­ski iz­ve­šta­ji po­ka­zu­ju da je o ra­du Isi­do­re Se­ku­lić škol­ski sa­vet imao vi­so­ko mi­šlje­nje. Škol­ske 1901/1902. bi­la je vr­ši­lac du­žno­sti uprav­ni­ka ško­le. Ali, ta­da po­či­nju nje­ni su­ko­bi sa upra­vom ško­le, a ka­sni­je i ma­lo­gra­đan­skom sre­di­nom.

Spo­men-plo­ča po­sta­vlje­na 80 go­di­na po Isi­do­ri­nom od­la­sku iz Pan­če­va
(Fo­to M. Ša­šić)

Te 1902, po is­te­ku uprav­ni­ko­va­nja, tra­ži da joj se odo­bri po­la go­di­ne od­su­stvo­va­nja zbog pu­ta u ino­stran­stvo i usa­vr­ša­va­nja en­gle­skog. Škol­ski sa­vet je od­bi­ja. Na­red­ne go­di­ne po­na­vlja mol­bu. Pi­še Škol­skom sa­ve­tu da joj je po­tre­ban „jed­no­go­di­šnji do­pust“ zbog le­če­nja „od ka­ta­ra plu­ća sa obe stra­ne“. Mo­li da joj se u vre­me od­su­stva is­pla­ću­je ce­la pla­ta, s ob­zi­rom na tro­ško­ve le­če­nja. Od­su­stvo joj odo­bra­va­ju, ali uz na­dok­na­du u vi­si­ni po­la pla­te. Isi­do­ra, po­vre­đe­na, ne uzi­ma od­su­stvo, već bo­lu­je u Pan­če­vu, i tek po­vre­me­no dr­ži pre­da­va­nja.

Po­či­nje pri­ja­te­lje­va­nje sa pan­če­vač­kim kom­po­zi­to­rom Pe­trom Kran­če­vi­ćem, ko­je će joj do­ne­ti mno­go ne­pri­jat­no­sti. Pe­trov otac Ata­na­si­je je iz­ri­či­to pro­tiv ove ve­ze, jer po nje­mu Isi­do­ra ni­je za nje­go­vog si­na. Pri­ti­sak je ta­kav da mla­di Kran­če­vić bu­kval­no be­ži iz Pan­če­va i od­la­zi u Srem­sku Mi­tro­vi­cu. Nje­gov otac, ki­van što je sin oti­šao, na­sta­vlja da ha­ran­gi­ra pro­tiv Isi­do­re.

Ve­ro­vat­no „za­hva­lju­ju­ći“ sta­rom Kran­če­vi­ću, u ško­lu sti­žu pri­ja­ve pro­tiv Isi­do­re Se­ku­lić. U nji­ma se na­vo­di da je bo­le­sna, pa ro­di­te­lji stra­hu­ju za zdra­vlje svo­je de­ce, ža­le se na uči­te­lji­či­no po­na­ša­nje pre­ma uče­ni­ca­ma, a Ata­na­si­je Kran­če­vić pod­no­si pri­ja­vu u ko­joj na­vo­di da je sum­nji­vo mo­ral­no po­na­ša­nje Isi­do­ri­no.

Škol­ski sa­vet ne­ma kud. Pr­vo na­la­že le­kar­ski pre­gled. Dvo­ji­ca le­ka­ra na­la­ze da go­spo­đi­ca Isi­do­ra Se­ku­lić „bo­lu­je od hro­nič­nog pluć­nog ka­ta­ra“ i pre­po­ru­ču­ju opo­ra­vak od bar šest me­se­ci.

Glav­ni škol­ski re­fe­rent Đor­đe Po­po­vić do­bi­ja za­da­tak da is­tra­ži sve osta­lo, a Isi­do­ra iz­ja­vlju­je da će pod­ne­ti ostav­ku ako se usta­no­vi da je bi­lo šta od kle­ve­ta isti­na. Po­po­vić pre­da­je iz­ve­štaj u ko­jem sto­ji da ni­je na­šao da uči­te­lji­ca lo­še po­stu­pa sa de­com, ali joj tre­ba da­ti od­su­stvo da se le­či. Ča­slav Đor­đe­vić sma­tra da su se i škol­ske vla­sti okre­nu­le pro­tiv Isi­do­re, ko­joj su ina­če ve­o­ma bi­le sklo­ne, po­sle nje­nog član­ka „Za ži­vot“ u ko­jem pi­še da po­sto­ji „skroz po­gre­šan vas­pit­ni si­stem“.

Fe­bru­a­ra 1905. opet tra­ži „jed­no­go­di­šnji do­pust“ zbog le­če­nja. Opet joj odo­bra­va­ju, ali uz is­pla­ći­va­nje po­la pla­te, pa Isi­do­ra na­knad­no tra­ži ot­prem­ni­nu, ko­ju 1906. i do­bi­ja, u vi­si­ni dvo­go­di­šnje za­ra­de.

Osta­je u Pan­če­vu još tri go­di­ne. Dru­ži se sa dr Vla­di­mi­rom Alek­si­ćem, vla­sni­kom sa­na­to­ri­ju­ma, pe­sni­kom i pi­scem mu­zič­kih kri­ti­ka. Ka­da je mi­nu­lo pri­ja­telj­stvo, ali ne zna se da li sa­mo zbog to­ga, Isi­do­ra je na­pu­sti­la Pan­če­vo. To­li­ko ti­ho, da to ni­su za­be­le­ži­le ni ta­da­šnje lo­kal­ne no­vi­ne, a bio je to usta­lje­ni obi­čaj. Na zgra­di u ko­joj je slu­žbo­va­la pan­če­vač­ki knji­žev­ni­ci su 80 go­di­na po­sta­vi­li spo­men-plo­ču. Je­di­no ona i ime jed­ne osnov­ne ško­le da­nas sve­do­če o Isi­do­ri­nom bo­rav­ku u Pan­če­vu.