Vešala za Sadama

Američki predsednik Džordž Buš u svom kabinetu u Beloj kući za uspomenu čuva pištolj koji su američki vojnici oduzeli Sadamu Huseinu kada su ga pre dve godine uhapsili. "Ako je ikad bila reč o dvoboju između dva čoveka, taj dvoboj sada je okončan", reči su kojima je "Vašington post" prokomentarisao ovaj bizarni detalj u članku o sukobu pogubljenog iračkog predsednika s dva stanara Bele kuće, Bušem ocem i sinom. Neka je tako, ali duh smaknutog tiranina kao da bije novu bitku. Vašington je ovih dana primoran da uverava ostatak sveta da je nepristojna brzina kojom je Sadam uoči Nove godine varvarski pogubljen bila rezultat navodne iračke "suverenosti" u odlučivanju o poslovima od nacionalne važnosti.

Uzalud. Svet je ostao zgrožen, a patricij evropske politike Romano Prodi odgovorio je zahtevom Ujedinjenim nacijama da zabrane smrtnu kaznu u svim zemljama sveta. Bio je to javni šamar Americi, u kojoj je smrtna kazna i dalje na snazi. Ostalo je zapamćeno i da su američke okupacione vlasti u Iraku odmah po "oslobađanju" ove nesrećne zemlje suspendovale smrtnu kaznu i da su je vratile na snagu pošto je Sadam uhvaćen, s namerom da i na njemu bude primenjena. Sadamu je sudio "irački" sud, ali su Amerikanci obučavali sudije i plaćali sudske račune. Američka ideja je bila da se Sadamu ne sudi prvo za najteže zločine (neki misle da bi suđenje za masakr nad Kurdima u Halabdži razotkrilo da je najteže zločine protiv čovečnosti počinio dok je kao saveznik SAD primao u goste Donalda Ramsfelda). Vašington tvrdi da je pokušao da spreči brzo izvršenje smrtne kazne, ali irački premijer Al Maliki još u novembru je objavio da Sadam neće živ dočekati Novu godinu, a američki sudija odbio je zahtev Sadamovih advokata da spreči njegovo izručenje iračkim vlastima. U ruke iračkih dželata prešao je svega pola sata pre vešanja, a posle pogubljenja opet su Amerikanci preuzeli njegovo telo kako bi ga preneli u Tikrit.

Na kraju se ispostavilo da je Sadam još i javno obešen, samo bez poštovanja koje i pri javnom pogubljenju sleduje osuđenima na smrt. Jezivi video snimak njegovog vešanja obišao je svet, i sve se na njemu – do najvulgarnijeg detalja – videlo: kako mu se rugaju, kako mu namiču i zatežu omču pre nego što je uspeo da do kraja izgovori poslednju molitvu, kako mu se u poslednjem ropcu krivi i lomi vrat.

I, što je valjda najgore, okružen dželatima pod crnim kapuljačama, čak je i Sadam Husein, masovni ubica i tiranin, ostavljao utisak čoveka koga linčuje razularena banda. Jedna žena u zapadnom Bagdadu, koja nije smela da kaže svoje ime, rekla je "Njujork tajmsu": "Da, bio je diktator, ali ubio ga je eskadron smrti. U čemu je razlika između njega i njih?".

Malo ko sada o tome misli, ali Sadam Husein bi možda i danas bio živ da Slobodan Milošević nije bio onako elokventan u ulozi branioca na sopstvenom suđenju u Hagu. Pravnici Stejt departmenta izvukli su pouke iz debakla haškog tužilaštva u postupku protiv Miloševića kada su pisali pravila iračkog suda koji je Sadama osudio na vešanje.

Mislite o tome. Suštinska dilema – za Džordža Buša, kao i za Miloševićeve domaće protivnike – sadržana je u rečima one anonimne žene iz Bagdada. Nije dovoljno pobediti političkog protivnika ako ćeš samo preuzeti njegove metode. U tom slučaju on i iz groba pobeđuje. Prava promena sistema bila bi u tome da sa protivnikom postupaš kao sa ljudskim bićem koje ima ista ljudska prava kao i sva ostala ljudska bića.