Ne znam imena ministara

Harizmatična glumica Nada Šargin priprema ulogu Rosaure u Kalderonovoj drami u stihu „Život je san”. Predstavu režira makedonski reditelj Slobodan Unkovski, a premijera se očekuje u januaru 2012. godine, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Pored Nade Šargin, Kalderonove junake će tumačiti: Predrag Ejdus, Nikola Rakočević, Boris Pingović, Boris Komnenić, Bojan Dimitrijević, Nataša Ninković, kao i studentkinje i studenti treće i četvrte godine Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Biljane Mašić i Gordane Marić.

– Pred nama je lep, večan, težak, divan rad za Kalderonov komad „Život je san”, koji daje puno prostora zaprofesionalni i lični napredak i istraživanje. U isto vreme, omogućava vam da uputite poruku, da uživate u stihu i uigri. Ohrabruje me trud cele ekipe. Ne mogu da garantujem da ćemo imati rezultat koji će zadovoljiti sve, ali me raduje ovaj rad, jer preko velikih tekstova možete naći odgovor na velika filozofska i životna pitanja, kao što je da li čovek može biti gospodar svoje sudbine– kaže Nada Šargin.

Raditi stih na sceni, objašnjava naša sagovornica, znači izvesno odvajanje od stvarnosti, ulepšavanje govora, i možda po nekog trenutka.

– Jednostavno, sve je lepše, svečanije. Pozorište i treba da neguje takve svečanije predstava, koje podižu od zemlje, jer ih publika voli. Igrala sam i u savremenim dramama, koje vas teraju da se spustite na zemljuu hiper-realnost, da lupite čekićem u glavu, ali to rade i Šekspir, Molijer, Kalderon, samo na svoj osobeni, uzvišeniji način. Rosaura me svakim danom sve više uzbuđuje. Za nju nalazimneke inspiracije posmatrajući žene oko sebe,ali isebe. I da ponovo citiram Kalderona koji dočarava moju junakinju: „I posvuda nesreće svoje rasprodaje.” Rosaura jeste žrtvainapisana je kao neko ko želi da pravda bude isterana do kraja,ida joj se plati za njenu čast.U to vreme ženska čast je bila veoma bitna. Preuzimanje uloge žrtve joj se jako dopada, iako je njeno osećanje pravde nepogrešivo. Ona je vrlo jaka i silovita, ali u isto vreme voli da pati. Na probama uživam, jer tumačim energičnu, jaku, silovitu ženu. Prija mi njen karakter. Ostaje da vidimo da li će moje čitanje Rosaurebiti jasno ida li će se dopasti publici – kaže umetnica.

Nada Šargin je tokom prethodne decenije ostvarila zanimljive uloge, kako na sceni matičnog nacionalnog teatra, tako i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, ali i drugim teatarskim kućama. Uporedo je radila i na filmu. Svakoj svojoj heroini, od Marine, Dese, do Suzane, Roze, Agafje Tihonovne... podarila je deo sebe.

– Uloge mu pružaju mogućnost da živim više života. Čak i u manjim ulogama, i kada sam prilično nezadovoljna onim što sam dobila da radim, trudim se da istrajem, pročeprkam kroz lik, unesem deo sebe i dobijem rezultat, naglašava Nada Šargin.

O profesiji kojom se bavi i stvarnosti koju živimo, glumica kaže:

– Teško je biti glumac manje-više svuda. U poslednje vreme često sam putovala po inostranstvu. Stekla sam utisak da je najteže biti glumac u Americi. Čak mislim da im je teže nego nama ovde. Ne mislim na one dramske umetnike koji se proslave, što je, opet, stvar truda, sreće, umeća, snalažljivosti. Ni njima nije lako,a imalo ih je. Ne gledam televiziju, ne čitam novine zbog informacija koje nas bombarduju nesrećama, tragedijama. Kao da je ljubav iščezla! Ne znam imena nekih naših ministara, to možda nekome deluje nekulturno, ali je tako. To je moj najiskreniji otpor prema svemu što nam se dešava. Okruženi smo političkim transakcijama, interesima, raznim alavostima. Kod većine ljudi koje srećem primećujem nesmotrenost, apatiju, dvostrukestandarde.Ne verujem da je apsolutno prijateljstvo ono u kojem svoje drugovetapšešpo ramenu ine želišda primetišnjihove više nego očite mane,a za sve druge pišešpravila isudiš. Svi već znamo zaštose to događa. Fali nam konstruktivnog iskrenog razgovora ikomunikacije. Fali nam toplina.Ljubavi nema dovoljno... Pomislim kaka bi bilo lepo da upravnici pozorišta ne moraju da budu politički aktivisti. Da politika ne mora da upliće prste u sve pore života... Svedoci smo velikih grešaka i kada se postavljaju upravnici i što se tiče interesnih veza. Niko ne odgovara za greške. Moral, etika, savest, više nikome ništa ne znače. Sve me upućuje na to da razmišljam da bi bilo korisno da se u školi već od prvog razreda kao glavni predmeti uče etika, filozofija i psihologija. Da deca od sedme godine, kadapočne prava socijalizacija, krenu da razmišljaju o odgovornosti: zašto se potukao sa drugarom, zašto je zao, zašto je bio nesrećan, ljubomoran, egoističan, zašto ga tuđa sreća boli,zašto vređa ismanjuje vrednost drugihda bi on izgledao veći... Ako većtada dete počne da na ozbiljan način radi na svesti i savesti,verujem da može jednog dana izrasti u odgovornog čoveka. Sve se mora vratiti na početak – zaključuje Nada Šargin.