Pajaci i konci

Mi­ni­star Zo­ran Stan­ko­vić se tan­kim pa­ra­va­nom ogra­dio od svog spe­ci­jal­nog sa­vet­ni­ka. To što je re­kao Lju­bi­ša Mi­la­no­vić, na­vod­no je sa­mo nje­gov jav­ni lič­ni stav, i za to sva­ko mo­ra da od­go­va­ra, ili da do­ka­že ono što ka­že.

Onog ju­tra, vo­di­telj­ka na RTS-u ma­lo se štrec­nu­la kad je Mi­la­no­vić iz­re­kao te­ške op­tu­žbe na adre­su dr­žav­nih or­ga­na, a u ve­zi sa ko­rup­ci­jom i nje­nim bu­ja­njem. Sa­vet­nik mi­ni­stra Stan­ko­vi­ća ni­je upo­tre­bio ni­jed­nu koč­ni­cu, ni­je ko­ri­stio ezo­pov­ske na­zna­ke, no je uda­rao pra­vo u cen­tar.

Da­nas iz­gle­da da je spe­ci­jal­ni re­kao vi­še ne­go što bi smeo, a ma­nje ne­go što je mo­gao. Ko­rup­ci­ja u Sr­bi­ji je­ste te­ma ko­ja bi u sen­ku mo­gla da ba­ci sve dru­ge. Sa­mo nam još ma­lo ne­do­sta­je, još ne­ko­li­ko me­sta na ta­be­li da bu­de­mo šam­pi­o­ni u to­me.

Za­ni­mlji­va je ova, sa­mo jed­na od mo­gu­ćih de­fi­ni­ci­ja ko­rup­ci­je: „To je in­te­re­sna de­vi­ja­ci­ja ko­ja pro­iz­i­la­zi iz ne­for­mal­nih pri­la­go­đa­va­nja okol­no­sti pri­vi­le­go­va­nim gru­pa­ma u ha­o­tič­noj vla­sti”.

Da­kle, šta je te­o­re­ti­čar hteo da ka­že: splet iz­me­đu „otu­đe­nih” cen­ta­ra mo­ći i le­gi­tim­ne vla­sti ne­iz­be­žan je, ali u tom od­no­su vlast ni­je u mo­ći da kon­tro­li­še ni sa­mu se­be. Iz ta­kvog sta­nja pro­is­ti­ču sve mo­guć­no­sti, a le­po­ta ko­rup­ci­je i bla­go­sta­nje za kli­ke ko­je otu­da do­la­zi, za­vi­si sa­mo od kre­a­tiv­no­sti maj­sto­ra to­ga po­sla.

Da­kle, ko­rup­ci­ja, kao i bor­ba pro­tiv nje, ni­je mo­gu­ća bez vla­da­ju­će gru­pe. Ne zna se šta je Mi­la­no­vić sa­znao, šta pret­po­sta­vlja i ko­ji su ga mo­ti­vi na­ve­li (mo­žda par­to­krat­ski?) da is­tu­pi kao što je­ste. Ali jav­nost u ta­kvim mrač­nim pri­ča­ma ima pe­ri­fer­no me­sto. Uosta­lom, kao sa­vet­nik mi­ni­stra u vla­di, Mi­la­no­vić je deo vla­sti.

Upra­vo je ta okol­nost do­pri­ne­la dra­ma­ti­za­ci­ji ove iz­ja­ve. Da je to re­kao do­ko­ni no­vi­nar, ili de­žur­ni opo­zi­ci­o­ni kri­ti­čar, ili ana­li­ti­čar sve­ga i sva­če­ga, stvar bi le­gla isto­ga da­na, bez re­ak­ci­ja i ta­la­sa­nja. Ova­ko, is­pa­da da je vla­da­ju­ća ko­a­li­ci­ja do­bi­la ja­ko ne­pri­ja­tan uda­rac iz­nu­tra, ko­ji je uto­li­ko bol­ni­ji što či­tav „in­ci­dent” va­lja ne­u­ver­lji­vo ne­gi­ra­ti.

Mi­ni­star Stan­ko­vić na svo­jim le­đi­ma vu­če hi­po­te­ku mi­ni­star­stva, pa na ne­ki na­čin i svog pret­hod­ni­ka To­mi­ce. Pre ne­ko­li­ko da­na, dok­tor Zo­ran je lič­no vi­deo da je sta­nje u ne­kim zdrav­stve­nim usta­no­va­ma za­stra­šu­ju­će, a da su psi­hi­ja­trij­ski bo­le­sni­ci u uža­snim, le­de­nim, fi­zič­ki i so­ci­jal­no za­pu­šte­nim ge­ti­ma.

Mi­ni­star je po­ka­zao ve­li­ko jav­no iz­ne­na­đe­nje, kao da to ni­je znao, kao da to ni­smo zna­li svi. Ima još bol­nič­kih ho­ro­ra po Sr­bi­ji, ne­ka sa­mo kre­ne, iz­ne­na­di­će se po­no­vo.

Ni­sam sklon da na ovom me­stu po­tvr­đu­jem ili ne­gi­ram na­vo­de Lju­bi­še Mi­la­no­vi­ća, ni­ti da se ba­vim spo­ro­šću tu­ži­o­ca Milj­ka Ra­do­sa­vlje­vi­ća. Is­tra­ga je u to­ku, vi­de­će­mo ko­ja će još od onih si­lu­e­ta iz „In­saj­de­ra” iza­ći iz ano­nim­no­sti. Ako uop­šte iza­đe. Ali, kad je po­zvao Mi­la­no­vi­ća da mu se pri­dru­ži u mi­ni­star­stvu, Stan­ko­vić je re­kao da do­vo­di is­ku­snog čo­ve­ka, ono­ga ko­ji će re­ši­ti pro­blem ko­rup­ci­je u zdrav­stvu.

I šta sad?

Pa, sko­ro ni­šta. Osta­je nam da če­ka­mo ras­plet. „Or­ga­ni” u Sr­bi­ji ni­su pre­vi­še rev­no­sni u ra­za­bi­ra­nju na­ju­no­sni­jih si­ste­ma ko­rup­ci­je. Na pri­mer, šta se do­go­di­lo sa kam­pa­njom pri­va­ti­za­ci­je, iz ko­je je, pre­ma gru­bim pro­ce­na­ma, is­pa­ri­lo vi­še sto­ti­na mi­li­o­na evra? Sem op­štih me­sta i pret­po­stav­ki o ključ­nom raz­lo­gu za ma­sov­no si­ro­ma­še­nje, još ne­ma Mi­la­no­vi­ća ko­ji bi o to­me pro­go­vo­rio.

Kao li­ce ko­je ni­je iza­bra­no ne­go „do­ve­de­no”, Mi­la­no­vić je pro­go­vo­rio i o ka­bi­net­skom sin­dro­mu. Sva­ki pe­ri­od vla­sti, i sva­ki li­der imao je svog Su­slo­va, si­vu emi­nen­ci­ju ko­ja je pre­no­si­la vo­lju ga­zde. Na­rav­no, ta­kvu lič­nost bi­ra no­si­lac vla­sti sam, pa mu ude­lju­je moć ko­ja je ne­sa­gla­sna sa po­zi­ci­jom še­fa ka­bi­ne­ta. Ta­ko pa­ja­ci sa­mi po­či­nju da vu­ku kon­ce ko­ji ih po­kre­ću.

Na­rav­no, da ni­je­dan si­stem ni­ti vlast, ne mo­že da op­sta­ne ako ne za­u­sta­vi ra­za­ra­nje ži­ve sup­stan­ce, bez ko­je ni­je mo­guć so­ci­jal­ni op­sta­nak. To je­ste pro­tiv­reč­nost, jer se ko­rup­ci­ja u vla­sti upra­vo i sa­sto­ji od ra­za­ra­nja tog tki­va, pa sin­tag­ma „po­šte­na vlast” iz­gle­da kao ru­ga­nje.

Za­to je i bor­ba pro­tiv ko­rup­ci­je u Sr­bi­ji do­ve­de­na do ap­sur­da, čak su i ne­ki po­zna­ti bor­ci iz­vrg­nu­ti ru­glu, jer na­vod­no ne­ma­ju stra­te­gi­ju, ni­ti ci­lje­ve, ni­ti ume­ju da raz­li­ku­ju stva­ra­la­štvo od oti­ma­nja.

Mo­gu­će je da tu ima isti­ne. Ali vi­so­ka ko­rup­ci­ja ra­đa aro­gan­ci­ju, sve ve­ću po­hle­pu i rav­no­du­šnost pre­ma na­ro­du. I na­rav­no, ljut­nju pre­ma na­iv­nim gla­sni­ci­ma ko­ji se usu­de da ka­žu ka­ko i car zna sve to, ama ni­šta ne mo­že i ne že­li da uči­ni.

I sad, u ne­do­stat­ku bo­ljih ar­gu­me­na­ta, ču­je se da je Mi­la­no­vić član Srp­ske na­pred­ne stran­ke. Pa šta i ako je­ste? To sa­mo zna­či da Ni­ko­lić ni­je dža­ba tr­peo žeđ, kad je već nje­go­va stran­ka u vla­sti.